Убијали су нас, спаљивали живе, подстицали брата на брата и синове на оца, секли су нам уши и носеве и копали очи, набијали су нас на коч...
Убијали су нас, спаљивали живе, подстицали брата на брата и синове на оца, секли су нам уши и носеве и копали очи, набијали су нас на кочеве и бајонете, оштрим камама пуштали реке српске крви, силовали малу дечицу пред мајкама, разбијали чекићима лобањице, газили Српчад тешким цокулама, бацали нас у јаме-безданке, правили специјални "србосјек" да би могли да организују такмичења у клању (за озваниченог "краља кољача"), скидали су до гола српске епископе и чупали браде нашим свештеницима, иживљавали се и правили оживљени пакао на реалној сцени џиновског јасеновачког губилишта (од преко 200 квадратних километара површине!!!)...
Али све то није тако страшно - као ова једна слика.
Језива црно-бела фотографија са Хрватицом (с мотком у руци) у позадини и нашом устрашеном и излуђеном, измученом дечицом у црним усташким униформама.
Малени српски јањичари, предвиђени да порасту у будуће кољаче свог рода и својих вршњака, као паклени (делом и успели) план хрватских монструма у најодвратнијој и најкрволжеднијој држави свих времена.
"Ендехазија" је била специјализована за све врсте гадости, садизма и перверзија, па су, ето, тако осмислили и овај свој "план".
Нељуди и злотвори какве није видео свет успели су у томе да их се згади чак и њихов обожавани римокатолички папа, а убеђен сам да их се гаде и повраћају на њихова (зло)дела - и демони, па и сам ђаво у паклу.
Њихов поглавник Анте Павелић и даље има свој гроб (у граниту и мермеру) у Шпанији, за разлику од наших безгробних и до скоро неопојаних мученика, његових безбројних жртава.
То је још један речити доказ каква непропорционалност и равнодушност влада у нашем односу према својим најкрволочнијим непријатељима, па и према главном архитекти читавог овог непојамног бестијаријума.
Али, уместо даљег набрајања наших грехова (а, пре свих - срамног заборава својих страдалних предака), замолићу вас да увеличате на трен ову фотографију и пажљиво погледате лица и стање душе ових малишана у међупростору између извесног страдања (претећег клања), на једној, и губитка имена и идентитета, на другој страни.
Неки од њих ће убрзо потом постати безимени лешеви, а неки, временом, постати Србомрсци и усташе (одрасли у измењеном, хрватском идентитету).
Разгледајте у њиховим очима празнину, бол и очај због свега што су до тада претрпели, и због оног што их је тек чекало.
Понеки међу њима су, опране свести о свом пореклу, након тога постали Хрвати и онда учествовали у последњем рату (током "деведесетих") пуцајући на мрске Србе, убеђени да раде праву ствар.
Постоје чак и примери тада раздвојених близанаца, који се данас не виђају и немају ниједну лепу реч један о другоме (један је у Загребу, где је одрастао, несвестан свог правог порекла; док други живи у Србији и узалуд покушава да пробуди брата из заблуда и лажи којима је научен у дому оних Хрвата што су га усвојили у време НДХ, научивши га да безусловно воли "Лијепу нашу" као своју једину, истинску домовину.
Страшне су то приче и прете да нам се ускоро понове, јер велики део наших сународника (и огроман део оних на некој власти и положају) не жели да се на било који начин уплиће у оно што нам се догодило, да их неко не би случајно назвао "националистима" и "примитивцима". И да не би довели у питање свој положај и своје привилегије...
Остају да гледају у нас ове празне очи на уплашеним лицима Српчића из логора у Јастребарском. На фотографији која нас суочава са свом страхотом претрпљених страдања и колективног мучеништва српских цивила (на челу са оваквим дечацима и девојчицама).
А када је хрватским усташама и усташким Хрватима додијало да се баве преваспитавањем "влашке пасмине гркокатоличких шизматика", они су их једноставно оставили саме себи - да умру у од запуштености, болести и глади. Да угину као напуштена штенад.
То њихово дуго и ужасно умирање је нова и посебна тема за нашу медитацију о српској судбини, разлог за наше искрене молитве светитељима, Богородици и Христу, али и за заиста озбиљно, стварно одговорно размишљање и промишљање о оваквим, трајно и бахато непокајаним монструмима у редовима наших крвних непријатеља.
И о нама, после свега (и пре ко зна чега још).
Какав је то био пакао, каква кланица и кућа страве и ужаса, ми то не можемо ни да замислимо! А камоли да један другом нешто словесно кажемо о свему томе...
Остају нам само још ћутање и сузе.
P. S.
Овај дечачић у првом реду (четврти с лева) спустио је главу - И ПЛАЧЕ.
Други малишани га гледају, знајући шта му (ускоро затим) следи.
Покој му души анђеоској! И његовим родитељима, браћи и сестрама!
КОМЕНТАРИ