СРБИ, ПРИЗОВИМО СЕ ПАМЕТИ, постанимо поново родољуби

Александар Карађорђрвић није гледао са превеликим симпатијама и посебно подржавао четнички покрет у Јужној и Старој Србији пре ослободилач...

Александар Карађорђрвић није гледао са превеликим симпатијама и посебно подржавао четнички покрет у Јужној и Старој Србији пре ослободилачког Балканског рата. Онда када је постао суверен заједничке државе ипак се ослонио на удружење старих четника као проверене патриоте. Схвативши да се Отаџбина не ствара кафанским причама већ само и једино деловањем. Показало се као и много пута пре да речи могу да буду надахњујуће врло често и важне, али су дела једина та која чувају веру, слободу, част и Отаџбину.

Наравно да свака држава мора да има своју политику, и свакако да она не може баш све увек отворено да показује. Врло често у томе ће постојати и доза лукавства потребна да би се преживело, као и превејаности који многи воле да зову дипломатијом. Догађа се да одређене политичке одлуке у првом моменту нису баш најасније народу и на први поглед су против његовог интереса. То неки пут можда може да се покаже као исправно, али сигурно да то никад не сме да се претвори у своју супротност. Замену теза, у којој је свака одлука против интереса сопственог народа. Управо онаква политика чији смо ми данас нажалост савременици.

Сведоци смо лицемерне велеиздаје Отаџбине и њених интереса који се свакодневно покривају некаквим тужним причама о високој политици, економским интересима, односима на светској политичкој сцени… Без родољуба нема и никад није било напретка. Ако нема оних који су спремни без страха и компромиса да бране слободу, националне вредности, народ, векове прошлости због векова будућности нема нам опстанка, нема перспективе. Онда када се своје довољно не цени или се бесрамно одбацују постулати на којима је стварана Отаџбина губи се индетитет, губи се слобода. Баш онако како непријатељ и прижељкује.

То лешинари одлично предосете а онда се „храбро“ обрушавају на жртву. Четници су управо били тај неопходни бедем и тас који није дозвољавао лешинарима да у Србији препознају жртву и свој плен који ће моћи олако и некажњено да кљуцају, растржу, кидају. Српска крв не сме никад да буде пиће којим ће изопачени стрвинари да гасе своју болесну жеђ. Нажалост не можемо погани усадити душу и разум, како би их на тај начин зауставили да поново не покушају своја злодела. Али им увек морамо ставити до знања да своју монструозну глад неће нахранити српским моштима а ни своју жеђ светосавском крвљу.

У самој Србији после 1917. и Солунског процеса суверен је имао јаку опозицију која му никако није праштала неправедни обрачун са делом патриота. Наставиле су да одзвањају Аписове речи у срцима и мислима родољуба. Речи које је написао 11.јуна 1917. као последњу вољу у свом тестаменту:

„Умирем невин, али са сазнањем да је моја смрт потребна Србији за неке више разлоге. Можда сам, а не желећи то, грешио у своме раду као патриота… Можда нисам знао за српске интересе. Али, чак и да сам за то крив, знам да сам једино радио за добробит Србије.” (1)

Јасно се види из ових речи пуковника Драгутина Димитријевића да и онда када су осуђивани српски родољуби нису падали у замке мржње. Никада нису за то кривили своју мајку Србију. Нису своју оправдану љутњу и тугу усмеравали ка својој вољеној Србији, већ би да им се поново указала прилика опет за њу дали све. Без размишљања би поново показали своју неизмерну и неограничену љубав ка мајци Србији. Знали су у својим душама да зло никад не наноси Отаџбина, већ увек неки појединци који ње сигурно нису вредни.

Тако је и у случају Аписа неоправдани страх суверена за личну безбедност надвладао интерес народа и Отаџбине. Последица тог страха била је да су у зору 26.јуна 1917. Апис, Малобабић и Вуловић на Солунском пољу стрељани, иако су одувек само желели да часно служе свом народу и Отаџбини. То јасно може да се види и из њихових разговора које су водили са протом Здравком Пауновићем пред само стрељање. Малобабић је том приликом рекао:

„…Знајте и верујте да сам невин и да прав умирем и, ако икад видите Прибићевића и остале из загребачке афере (овде се мисли на Велеиздајнички процес из 1908), увериће вас ко сам и шта сам, и да сам поштен човек и сав Србин…“ (2)

Слично Малобабићу и Вуловић је дао своју последњу исповест проти Пауновићу:

„… Цео живот провео сам у служби Отаџбине и сад да умрем? Ја да умрем као издајник Отаџбине? Ја сам човек који сам служио Отаџбини, а нисам грешио намерно, већ што сам тако мислио да је то била дужност моја?…“ (2)

Апис је видевши проту Здравка и чувши да је већ исповедио Вуловића и Малобабића из душе је додао:

„… Дакле били сте код Малобабића и Вуловића па сад код мене. То значи да је са нама свршено… Значи овако да погинем и умрем. Ваљда то траже интереси Србије и Југославије! Е ако је то, онда ћу мирно, лако и спокојно умрети! Верујте, наша је намера, жеља и радња била скроз патриотска, али се у њу умешаше г…., – наши неки официри, неки наши другови, па ето све пође наопако. Јест од г….. се пита не меси !…“ (2)

Време и ревизија суђења која је извршена од 2. до 13. јуна 1953. у којој су преживели сведоци јавно признали и потписали да су лажно сведочили против својих другова показали су да смо тада изгубили три часна Србина. Показало се да су били искрени и часни родољуби. Нажалост ово искуство нам није изгледа донело и довољно памети па смо сви морали поново да будемо сведоци издаје српских официра и војника. Оних који су годинама у назад испоручивани злочиначком НАТО удружењу, односно њиховој испостави у Хагу.

Некима ни то није било довољно већ су за потребе непријатеља скупљали лажне доказе и сведоке који ће Србе оптужити… Јадно је видети како појединци због својих личних ситних интереса продају веру и Отаџбину. Резултат тога је увек поразан и понижавајућ. Зато се сада и осећамо тако беспомоћним стегнути одасвуда људском погани. Звери су се разгоропадиле знајући колике су купили. Мисле да зато што су неки пали и своје душе продали да су им и душе правих Срба на располагању. Никад са светосавцима није било тако па неће ни сада. Вечито незасита жеђ зверова за невиним српским животима и крвљу неће им ни овог пута бити остварена.

Погрешили смо онда када смо стварали заједничку државу са људском мизеријом без карактера. Резултат тога је била заједница која је само била гро

КОМЕНТАРИ

BLOGGER

Име

Бонбардовање 1999,2,Занимљивости,54,Злочин "Олуја",3,Злочини,52,Историја Српске Босне,72,Новости,2,Одбрамбено-Отаџбински рат 1992-1995,28,Остало,104,Православље,14,Република Српска (БиХ),23,РС Крајина,12,Србија,3,Сребреница ЛАЖ која траје,16,Српска историја,159,Српски језик,23,Црна Гора,2,English,3,
ltr
item
БЛОГ Српска Босна: СРБИ, ПРИЗОВИМО СЕ ПАМЕТИ, постанимо поново родољуби
СРБИ, ПРИЗОВИМО СЕ ПАМЕТИ, постанимо поново родољуби
https://3.bp.blogspot.com/-PvultKHUtas/WhrTeH4Q0AI/AAAAAAAAEh4/jmPb4QMm40QxTbD7n5COBmHF353zhmWPwCLcBGAs/s1600/8.jpg
https://3.bp.blogspot.com/-PvultKHUtas/WhrTeH4Q0AI/AAAAAAAAEh4/jmPb4QMm40QxTbD7n5COBmHF353zhmWPwCLcBGAs/s72-c/8.jpg
БЛОГ Српска Босна
http://srpska-bosna.blogspot.com/2017/11/blog-post_4.html
http://srpska-bosna.blogspot.com/
http://srpska-bosna.blogspot.com/
http://srpska-bosna.blogspot.com/2017/11/blog-post_4.html
true
5778207747254231822
UTF-8
Учитани су сви постови Није пронађен ниједан пост ПРИКАЖИ СВЕ Прочитај више Одговори Откажи Избриши Од Почетна СТРАНИЦЕ ПОСТОВА Види Све ПОВЕЗАНИ ЧЛАНЦИ ОЗНАКА АРХИВА ТРАЖИ СВИ ПОСТОВИ Није пронађен ниједан пост са Вшим захтевом Назад на Почетну Недеља Понедељак Уторак Среда Четвртак Петак Субота Нед Пон Уто Сре Чет Пет Суб Јануар Фебруар Март Април Мај Јун Јул Август Септембар Октобар Новембар Децембар Јан Феб Мар Апр Мај Јун Јул Авг Сеп Окт Нов Дец управо сад пре 1 минуте $$1$$ minutes ago пре 1 сата $$1$$ hours ago Јуче $$1$$ days ago $$1$$ weeks ago пре више од 5 седмица Пратиоци Прати THIS CONTENT IS PREMIUM Молимо поделите како би откључали Копирај Сав Код Селектуј Сав Код Сви кодови су копирани Can not copy the codes / texts, please press [CTRL]+[C] (or CMD+C with Mac) to copy