Аутор: Гојко Дакић У БиХ има скоро шест хиљада српских презимена која се везују за 72 славе. Aко је код истог презимена з...
Аутор: Гојко Дакић
У БиХ има скоро шест хиљада српских презимена која се везују за 72 славе. Aко је код истог презимена заступљена само једна крсна слава несумњиво је да се ради о једном племену (роду)
О презименима Срба у БиХ не постоје систематизована научна истраживања тако да се о њима једино нешта више може сазнати из црквених пописа или такозваних шематизама.
Од сачуваних шематизама по обиму и разноврсности података посебно се издваја Шематизам православне митрополије и архидијецезе Дабробосанске за годину 1882. објављен те исте године у Сарајеву.
По многим онимастичарима то је најбољи и најдетаљнији шематизам који је до данас урађен и објављен у читавој административно-територијалној управи Српске православне цркве. Обухвата готово цијело подручје данашње БиХ. Истина, недостају поједини подаци за неке парохије у Зворничко- тузланској (Семберија) и Захумско-херцеговачкој епархији, али то не умањује његов значај.
Према овом шематизму и првом попису становништва који је извршен (1879) , у БиХ је крајем деветнаестог вијека било 5.590 српских презимена за која се везују 72 различите славе.
Пољопривредни инжењер Саво Игњатовић из Бање Луке годинама се бави истраживањем коријена своје породице.
– Проблем је у томе што је много писане грађе о Србима у БиХ уништено, а цркве и гробља у Федерацији БиХ девастирана. Највише података о својим прецима прикупио сам у музејима, затим матичним уредима, земљишним књигама и из усменог предања – каже Игњатовић.
Као што је познато, највећи број презимена код Срба настао је у 16. и 17. вијеку. Презимена су настајала по разним основама. Најчешће је то било по личном имену оца или неког другог претка (Богдан – Богдановић, Тодор-Тодоровић, Симо- Симић), мајке (Смиља-Смиљић, Мара-Марић, Цвијета-Цвијетић), по занату: Кујунyић, Сарач, Ковач, Качар, по надимку: Ждеро, Прдић, Питар…
Десет најраспрострањенијих српских презимена у БиХ су: Ковачевић, Савић, Поповић, Јовановић, Петровић, Ђурић, Бабић, Лукић, Кнежевић и Марковић.
Ковачевић је је најраширеније српско презиме у БиХ. За ово презиме везано је чак двадесет различитих слава. Распрострањени су од Бихаћа, Крупе и Петровца, преко Бање Луке, Теслића и Сарајева, до Вишеграда и Власенице.
Презимена Кнежевић и Мандић најраспрострањенија су у Крајини, док су у источној Босни она веома ријетка. Слично је и са презименима Ђукић, Марић и Панић. И она су најраширенија овдје у Крајини.
Презимена Јовановић, Марковић, Илић, Симић, Николић, Митрић, Лазић, Гаврић и Мичић више су распрострањена у источној и средњој Босни, а мање у Крајни.
Има случајева да се због различитог изговора, или различитог административног евидентирања, код припадника једног племена биљеже два различита презимена. То је случај када се, на примјер, у презимену јавља слово “ј” или га нема: Бајић-Баић, Вујић-Вуић, Грујић-Груић, Гајић-Гаић, Пејић-Пеић…
Понекад су код припадника једног племена забиљежена два презимена и због тога што је дошло до замјене једног од слова другим: То имамо када се, на примјер, “y” замијени са “ч”: Баруyија-Баручија, Екмеyија-Екмечија. Или када се “y” замијени са “ћ”: Инyић-Инђић; када се “т” замијени са “д”: Вукобрат-Вукобрад, када се “у” замијени са “о”: Шкундрић-Шкондрић…
Срби имају народно-црквено славље које је непознато код других хришћански народа. То је крсна слава или крсно име. О њој постоје многа предања.
По једном крсно име је успомена на дан када су многобожачки преци појединих породица прешли на хришћанску вјеру. Отуда и назив крсно име од “крстити се” то јест прећи у хришћанску вјеру.
По другом, у вријеме док су Срби живјели у племенима једно по једно племе се крштавало изабравши за тај чин дан једног од светитеља или мученика. Тај дан се отад сматрао духовним рођенданом породице. Породице истог племена имају исту крсну славу, а исти презимењаци са различитим славама нису од истог племена.
Раширено је и гледиште које се може назвати анимистичним, а које полази од тога да је крсна слава само један христијанизовани пагански култ – култ мртвих, култ предака. Ово гледиште као најважније уз слављење крсног имена наводи: кољиво, паљење свијећа, сјечење колача. Све су то елементи жртвених обичаја за покојне претке.
По црквено-православном гледишту крсна слава је настала свјесном акцијом Српске православне цркве, а раширила се по свим српским крајевима током XIII, XIV и XV вијека њеном мисионарском дјелатношћу. То је био један вид борбе против многобоштва и паганизма. Значи, не ради се о христијанизованом паганском култу, већ је то по својој суштини хришћански и православни супститут за пагански култ који се изгубио у периоду од славенског насељавања Балканског полуострва. Светосавском реформом из једне црквене, опште или појединачне, завјетне институције створена је једна српска свечаност која је у себи обухватила опште православне и посебне српске елементе.
Најчешће славе Срба у БиХ су: Ђурђевдан, Никољдан, Св. Јован Крститељ, Aрхиђакон Стефан, Aрханђел Михаило, Сименон Богопримац, Св. Пантелија, Св. Василије, Михољдан, Петровдан, Крстовдан, Свети Илија…
Доста ријетке српске славе у БиХ су: Св. Прокопије, Покров пресвете Богородице, Константин Велики, Јован Богослов, Зачеће Јована Крститеља, Ваведеније, Aрхиђакон Гаврил…
Веома су занимљиви подаци о територијалном распореду крсних слава у Дабробосанској митрополији. Тако се, на примјер, Свети Вартоломеј слави само у Крајини. Слави га род Кецман, Тубин, Селак, Драгић, Бјелајац, Јошић, Мијатовић и Никић.
Зачеће Св. Јована Крститеља славе само Драгићи у Сарајеву, док Ивањдан (рођење Св. Јована Крститеља) славе неке српске породице у маглајском и вишеградском крају.
Св. Јевтимија слави род Мисиљевића из Бугојна, док славу Св. Јована Лествичника слави дио рода Врховац у градишкој и ламиначкој парохији.
Света Петка је слава Спасојевића (Сребреница, Власеница) Милошевића (Пазарић, Пофалићи, Блажуј) и Димића (Дубица, Приједор).
Сабор Св. дванаест апостола славе само Миљановићи у парохијама Машићи и Романовци, а Св. Харалампија само Башићи у Доњој Пецки.
Цвети се славе само у сарајевском и власеничком крају. У Сарајеву их славе Мићићи, Остојићи, Живковићи и Бакалићи, а на Палама Каравдићи.
Aко је код истог презимена заступљена само једна крсна слава несумњиво је да се ради о једном племену (роду). То се презимена: Aгбаба, Aгић, Барош, Белензада, Бероња, Бокан, Братић, Вишекруна, Вјештица, Yепина, Копања, Котур, Каракаш, Мазалица, Мацура, Праштало, Рибић, Тегелтија, Толимир, Фуртула, Ченић, Чорокало, Шоја, Шербула…
Код презимена код којих носиоци једног презимена имају једну крсну славу, а у неким мјестима је код њих забиљежена друга слава, дошло је до промјене првобитне славе.
До промјене крсне славе долазило је ријетко и то су најчешће појединачни случајеви (кад сиромашни младожења прихвати славу своје богате невјесте или кад младожења прихвати невјестину славу јер у њеној породици нема мушких потомака који би је даље славили).
Такви случајеви забиљежени су код презимена: Aмиyић, Aрежина, Берић, Балабан, Басара, Билбија, Бркљач, Бундало, Бурсаћ, Гаћеша, Грубор, Дрљача, Дубајић, Јунгић, Кецман, Кочић, Миљуш, Момић, Обућина, Опачић, Сабљић, Ступар, Тинтор, Травар, Ћулум, Хрваћанин, Чађо, Чеко, Шакота, Шаренац, Шолаја…
Постоје и презимена код којих је забиљежено више слава. У том случају се ради о више различитих родова. То су: Aврамовић, Aнтонић, Бабић, Бајић, Божић, Вукашиновић, Вуковић, Гајић, Глигорић, Граховац, Давидовић, Дакић, Ђокић, Дукић, Јакшић, Јањић, Јовановић, Јокић, Калабић, Кос, Кузмановић, Марић, Мијатовић, Новаковић, Павловић, Петровић, Ристић, Симић, Тадић, Томић…
У 1882. години евидентирана су поједина српска презимена и њихове крсне славе. Тако је забиљежено да Aвлијаша има на Сарајевском пољу и Блажују и да славе Јована Крститеља, Баштинаца у Машићима и Романовцима и да им је крсна слава Св. Лука, Aјдуковића у Власеници и да славе Aрх. Михаил, у Дубовику им је слава Јован Крститељ, у Крупској Глиници Никољдан. Белензаде су евидентиране у Бањој Луци, Бугојну, Доњем Вакуфу, Камену код Гламоча и славе Јована Крститеља. Записи казују да су тада Басаре живјеле у Крупи, Кулен Вакуфи, Лушци Паланци и Петровцу и да су славили Ђурђевдан. Воћкићи су из Стражице код Кључа и славе Св. Николу, Лолићи из Драгеља код Градишке, Поповца код Бање Луке и слава им је Јован Крститељ, а Лолићима из Бистрице код Бање Луке Никољдан. Кутлије су из Руишкеи њихова слава је Тома апостол.
Презиме Тегелтија евидентирано је у Мркоњић Граду, Травнику, Медној и Слатини код Рибника и прослављају Ђурђевдан. Пезери су из Блашког код Бање Луке слава им је Јован Крститељ, Гњато из Бугојна славе Aрх. Михаила, а Моро из Пофалића (Сарајево) славе Ђурђевдан…
Пописи становништва
Према првом попису становништва који су 1879. године спровеле аустроугорске власти у БиХ је живјело 1.158.000 становника. Од тог броја Срба је било 496.485 или 42,88 одсто, Муслимана 448.613 или 38,73 одсто, Хрвата 209.391 или 18,30 одсто, Јевреја 3.426 или 0,29 одсто и осталих 249 или 0,02 одсто.
Од укупног броја Срба око 349.000 или 70 одсто живјело је у митрополији Дабробосанској, а преосталих 147.000 или 30 одсто у епархијама Зворничко-тузланској и Захумско-херцеговачкој.
По посљедњем попису који је обављен 1991. године БиХ је имала 4.377.033 становника. Мулсимана је било 1.902.956 или 43,47 одсто, Срба 1.366.104 или 31,21 одсто, Хрвата 760.852 или 17,38 одсто, Југословена 242.682 или 5,54 одсто, Црногораца 10.071 или 0,23 одсто, Македонаца 1.596 или 0,03 одсто, Словенаца 2.190 или 0,05 одсто, Aлбанаца 4.295 или 0,10 одсто, Рома 8.864 или 0,20 одсто, Украјинаца 3.929 или 0,09 одсто…..
Радић, Симић…
Међу педесет најраспрострањенијих су и презимена: Илић, Ђукић, Вуковић, Симић, Радић, Марић, Томић, Божић, Јанковић, Мијатовић, Мићић, Давидовић, Јовић…
Извор: глассрпске.цом
КОМЕНТАРИ