ЗЛОЧИНИ СТОЛАЧКИХ ХРВАТА И МУСЛИМАНА НАД СРБИМА АВГУСТА 1941

Августовски покољи столачких Срба почели су већ 1. августа. Тога дана је група усташких злочинаца упала у столачку болницу,  извукла из ...


Августовски покољи столачких Срба почели су већ 1. августа. Тога дана је група усташких злочинаца упала у столачку болницу,  извукла из болесничке постеље седморо људи српске националности, одвезла их до неке од преко 35 јама затрпаних људским костима и тамо сурвала. У току ноћи 1-2. августа ухапшено је у Стоцу 18 особа, натрпано у камион и, по већ добро уходаном методу, одвезено до јаме на Бивољем Брду, где су живе гурнуте у бездан. Овим злочином ликвидирани су сви одрасли мушкарци српске националности из града Стоца. После тога на ред су дошле жене и девојке, које су 3. августа похапшене и стрпане у затвор Котарског суда у Стоцу. Планиране бестијалне оргије, попут оних у основној школи села Пребиловаца и у „Силосу“ на Модричи, нису поновљене, јер је неко обавестио домобранску команду места шта се спрема, па су пред вече стигли домобрански камиони који су одвезли у Мостар 59 особа; мањи број жена и деце је пуштен кућама. Особе које су одвезене у Мостар, депортоване су у злогласне усташке концентрационе логоре, где су страдале; од 59 особа рат су преживеле само три.

Приликом хапшења столачких жена и деце, поштеђена је, на изричит захтев усташког логорника у Стоцу Марка Ћорића, Ђурђа Којо, њене две кћерке – Драгица и Милена и син Милан, од рођењатежак инвалид. Већ сутрадан се видело зашто је логорник Ћорић поштедио ову породицу. Тога дана се, наиме, пред Ђурђиним вратима појавила усташка патрола, коју су сачињавали: Смајо Пеља, Абид Бећировић и Џемал Одобашић. Уплашена Ђурђа је покушала да незване госте почасти кафом и пићем. Они су јој на то узвратили стравичним злочином: задавили су жицом њеног болесног сина Милана пред очима његове мајке и сестара. Потом су уплакане и избезумљене сестре и Ђурђу отерали у канцеларију логорника Ћорића. Обесни логорник је покушао да одмах ту пред свима, силује Ђурђину млађу кћерку Милену. Претходно је упозорио да се не опире. Када му је она одговорила да ће „радије отићи у црну земљу него то учинити“, разбеснели Ћорић је наредио Пељи, Бећировићу и Одобашићу да силују и њу и њену сестру Драгицу, ту у његовој канцеларији, пред мајчиним очима, што су они и учинили на крајње свиреп и бруталан начин. Ћорић је после тог срамног чина покушао да натера обешчашћене девојке и њихову шокирану мајку да певају сватовску песму: „Гором језде кићени сватови“. Како оне то нису хтеле ни могле учинити, повезане су жицом, па онда заједно са мајком, убачене у камион, у коме се налазио леш њиховог брата Милана и одвезене на Бивоље Брдо, где су у шумици поред тамошње јаме, обе девојке поново силоване, па онда бачене у јаму.

Августовским покољима столачка градска општина је ригорозно очишћена од српског становништва. Од укупно 698 Срба, колико их је било приликом пописа становништва 1931. године (тај број се за десет година повећао најмање за једну четвргину), Други светски рат је преживело само 7 мушкараца, углавном богаља, и 135 жена и деце.

Масовни августовски покољи херцеговачких Срба погодили су и велики број села ондашње столачке општине, превасходно дубравских. За неколико дана почетком августа у Дубравама је ухапшено 350 људи, жена и деце и отерано у село Домановиће, где су мушкарци стрпани у магацин тамошње дуванске станице, а жене и деца у основну школу тога села. Зачудо, након неколико дана жене и деца су пуштени својим кућама, док су одрасли мушкарци крвнички испребијани, а потом наслагани као дрва у камионе и одвезени до јаме на Бивољем Брду, где су поубијани ватреним оружјем и поклани ножевима и камама, а онда сурвани у ту злогласну јаму. Истога дана једна усташка група пронашла је у селу Опличићима 13 људи и 7 жена, отерала их у Аладиниће где им се изгубио сваки траг. Друга група је поклала породицу Ђорђа и Бошка Пеша (укупно 9 особа); поклали су их њихове прве комшије Хрвати да би лешинарски опљачкали њихову покретну имовину. Током 5. августа у руке усташких ројева, који су по ко зна који пут претресали српска дубравска села, пало је 14 људи, од којих су на лицу места убијена четворица, док су остали отерани у Аладиниће и тамо поубијани; њихови лешеви су одвезени до јаме Кукауше у коју су сурвани. О хватању, мучењу и убијању дубравских Срба током августа 1941. године, највише података садржи саслушање ројника Стојана Рагужа, објављено у књизи Сава Скока ,Покољи херцеговачких Срба 1941 “ (Београд 1991).

Почетком августа српско становништво Поплати добило је обавештење од Котарске области у Стоцу да се припреми за исељење у Србију и позвано да одређеног дана дође у Столац. У позиву је писало да сваки члан породице може са собом да понесе до 50 килограма пртљага. Прозревши намеру усташке власти, Поплаћани су, уместо да се упуте у Столац како им је наређено, побегли у збегове планине Радимље и Ситнице. У Поплати је остало око 50 особа, углавном стараца, жена и деце. Живећи у великом страху и неизвесности, они су се сваке вечери скупљали на заједничко преноћиште у кући угледног старца Душана Михића. Сазнавши за то, осморица њихових комшија – Хрвата и муслимана, које су предводили Перо Пажин и Мехо Зилкић, закуцали су, у глуво доба ноћи 30-31. августа на врата те куће. Пошто се нико од 20 присутних особа није усудио да отвори врата, зликовци су их насилно отворили и упали у кућу вичући: „Излазите напоље или ћемо бацити бомбу да сви изгорите.“ Уплашене жене и уплакана деца послушно су излазили напоље и стискали се једно уз друго. Усташе су их сврстале у колону и повеле према Бодирогиној јами, удаљеној око три километра од Михића куће. Уз пут су Пажин и Зилкић извукли из колоне Милицу Михић, наизменично је силовали, па онда убили и затрпали гомилом камења. Искористивши њихово рвање са Милицом која се грчевито бранила, и мрачну ноћ, Вукосава Михић и Мара Бркић су се, са четворо деце неопажено извукле из колоне и побегле у ноћ. Трагедију осталих потресно је описао органима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача БиХ, Слободан Михић, дечак који је пуким случајем преживео ту трагедију. У његовом исказу се, између осталог, каже:

„На око 200 метара од Бодирогине јаме у коју ће нас бацити, усташе су нас зауставиле и наредиле да посједамо у групу што ближе једно другоме. Тако и учинисмо…,Жене и дјеца, међу којима је био и стари Перо Михић, оцијенише да је смрт близу и почеше молити усташе да нас одмах побију. На ту молбу они одговорише плотуном из пушака у нашу збијену гомилу. Чули су се вапаји и самртни крици. Колико је та смртоносна паљба трајала не знам. Када сам се освестио, мало прибрао и погледао око себе, усташа није било. Међу гомилом од деветоро убијених остало је четворо дјеце Михића у животу: Мирјана – девет година, Слободан – осам, Митра – шест и тешко рањена Јока – пет година. Усташки кољачи натоварени опљачканом имовином из кућа Михића, отишли су некуда. Киша све јаче пада. Устајемо. Скидамо капуте и кабанице са мртвих и зашгићујемо се од кише… Рањена Јока плаче и дозива мајку. Већ се зора назире са истока. Скидамо покриваче са главе јер је киша престала да пада, а чујемо и дозивање усташа који нам се приближавају: „Ево их живих мајку им српску“, биле су њихове прве речи које су нам допрле до ушију. Одмах су почели да одвлаче убијене и да их бацају у јаму, за коју ми дјеца нијесмо знали. „Вас троје ћемо одвести кући“ – рече нам један усташа. Потјераше нас у истом правцу куда су одвлачили мртве. Идемо путељком обиљеженом крвљу убијених. Нас троје дјеце постројише поред отвора јаме. Двојица усташа измакоше се у страну говорећи и другима да и они то учине ида нас оставе саме. У том тренутку усташе су се нешто сашаптавале; договориле су се да нас не побију већ да нас живе баце у јаму.“

То су одмах и учинили. Међутим, троје Михића деце (Митра, Марија и Слободан), зауставили су се на једној избочини у јами и ту остали око шест часова потпуно беспомоћни. Тек негде око подне дошла је група мештана – Хрвата и муслимана (која је вероватно од џелата сазнала шта се догодило), извукла их из јаме и спасила од тихог скапавања у мрачном бездану. Рањена Јока је, нажалост, пала на дно јаме и тамо занавек остала. Преко овог гнусног злочина није могло да пређе ни правосуђе НДХ. Сазнавши за тај морбидни злочин, преки суд, који је крајем јуна у Мостару успоставио подмаршал Лакса, ухапсио је главне организаторе и извршиоце тога злочина Пера Пажина и Меха Зилкића и осудио их на смрт стрељањем. Обавештавајући о тој пресуди Министарство правосуђа и богоштовља, председник тога суда Фрањо Зуровац, наводи:

„Данас је пред пријеким судом у Мостару, у 16 сати, изречена смртна казна против Пере Пажина покојног Јуре и Мехе Зилкића Хусеиновог, оба из Њивица котар Столац, због кривичног дјела из тачке II став 1. Законске одредбе о пријеким судовима од 17. свибња 1941. почињеног тиме шго су у ноћу од 30 на 31. коловоза 1941. у селу Поплату, котара Столац, убили из пушака а затим бацили у јаму једног старца, шест жена и четворо дјеце гркоисточњачке вјере.

Осуђени моле помиловање из разлога што су им, наводно, прије осам дана у селу Берковићима четници поубијали многе рођаке, затим што су непорочни и што су дјело признали, а првооптужени је и фамилијаран.

Суд молбу за помиловање не препоручује обзиром на тежину и окрутност дјела.“

У архивској грађи нисмо нашли потврду да ли је казна извршена или не.

Крајем августа група усташких кољача, коју су предводили Балдо Бошковић, Стјепан Маслаћ и Смајо Ризванбеговић, упала је у село Љубљеницу, похапсила преостало српско становништво из тога села (укупно 24 особе), затворила га у једну сламом покривену шталу, врата добро запречила споља, па је онда запалила. У живој ватри сагореле су 22 особе, од којих четрнаесторо деце испод 15 година старости.

Августовски покољи нису мимоишли ни друга столачка села: Прењ, Пјешивце, Локве, Станојевиће и др. Најтеже је страдала ондашња општина Аладинићи, из које је убијено 435 лица рачунајући и она из села Речице, које није припадало тој општини.



Овај чланак је дио текста преузет из књиге Сава Скока, „АНТИФАШИСТИЧКА НЕВЕСИЊСКА ПУШКА – Први оружани устанак против фашизма у окупираној Европи“, Невесиње-Београ

КОМЕНТАРИ

BLOGGER

Име

Бонбардовање 1999,2,Давид Драгичевић,1,Занимљивости,54,Злочин "Олуја",3,Злочини,53,Историја Српске Босне,77,Новости,2,Одбрамбено-Отаџбински рат 1992-1995,28,Остало,106,Православље,15,Република Српска (БиХ),23,РС Крајина,12,Србија,4,Сребреница ЛАЖ која траје,17,Српска историја,159,Српски језик,25,Црна Гора,2,English,3,
ltr
item
БЛОГ Српска Босна: ЗЛОЧИНИ СТОЛАЧКИХ ХРВАТА И МУСЛИМАНА НАД СРБИМА АВГУСТА 1941
ЗЛОЧИНИ СТОЛАЧКИХ ХРВАТА И МУСЛИМАНА НАД СРБИМА АВГУСТА 1941
https://3.bp.blogspot.com/-OOeT3zqYeMQ/WLgvFv7yHfI/AAAAAAAADzI/YlNr2bYhXfAlYU1lcY7ZJ82wUE_j_4MKwCLcB/s640/srbosjek_zps0769cb64.jpg
https://3.bp.blogspot.com/-OOeT3zqYeMQ/WLgvFv7yHfI/AAAAAAAADzI/YlNr2bYhXfAlYU1lcY7ZJ82wUE_j_4MKwCLcB/s72-c/srbosjek_zps0769cb64.jpg
БЛОГ Српска Босна
http://srpska-bosna.blogspot.com/2017/03/1941.html
http://srpska-bosna.blogspot.com/
http://srpska-bosna.blogspot.com/
http://srpska-bosna.blogspot.com/2017/03/1941.html
true
5778207747254231822
UTF-8
Учитани су сви постови Није пронађен ниједан пост ПРИКАЖИ СВЕ Прочитај више Одговори Откажи Избриши Од Почетна СТРАНИЦЕ ПОСТОВА Види Све ПОВЕЗАНИ ЧЛАНЦИ ОЗНАКА АРХИВА ТРАЖИ СВИ ПОСТОВИ Није пронађен ниједан пост са Вшим захтевом Назад на Почетну Недеља Понедељак Уторак Среда Четвртак Петак Субота Нед Пон Уто Сре Чет Пет Суб Јануар Фебруар Март Април Мај Јун Јул Август Септембар Октобар Новембар Децембар Јан Феб Мар Апр Мај Јун Јул Авг Сеп Окт Нов Дец управо сад пре 1 минуте $$1$$ minutes ago пре 1 сата $$1$$ hours ago Јуче $$1$$ days ago $$1$$ weeks ago пре више од 5 седмица Пратиоци Прати THIS CONTENT IS PREMIUM Молимо поделите како би откључали Копирај Сав Код Селектуј Сав Код Сви кодови су копирани Can not copy the codes / texts, please press [CTRL]+[C] (or CMD+C with Mac) to copy