Како је 1.300 голобрадих младића постало 1.300 каплара који су бранили Србију у Колубарској бици и како су постали симбол жртвовања за с...
Како је 1.300 голобрадих младића постало 1.300 каплара који су бранили Србију у Колубарској бици и како су постали симбол жртвовања за слободу своје земље?
Како је мајор Милан Тепић постао једини народни херој у ратовима на територији бивше Југославије и зашто га зову модерни Стеван Синђелић?
У Београду има много улица, а већина људи не зна ко су ти људи у чијим улицама живе и по чему су значајни за Србију. Због тога, Телеграф је започео серијал о значајним људима који су донели доста доброг Београду и Србима.
1.300 каплара је назив за још недошколоване официре који су послати као појачање Првој армији у Колубарској бици током Првог светског рата.
Састав ове јединице чинио је будући интелектуални крем Србије. Почетком рата велики број младића, како из Србије, тако и из Аустроугарске, напустио је школовање и ставио се на располагање врховној команди.
Они су упућени у војну школу у Скопљу. Иако њихова обука није била готова, развој догађаја приморао је врховну команду да их пошаље у борбу. Српска војска је била у повлачењу, деморалисана, с мањком муниције, Београд је био у непријатељским рукама, тако да се свет већ помирио с потпуним сломом Србије.
За борбу су биле неопходне све расположиве снаге, због чега су младићима у Скопљу пре времена подељени чинови каплара (отуда и назив) и они су одмах наредног јутра упућени ка Колубари и Сувобору. Српска војска је тад извојевала једну од најсјајнијих победа у Првом светском рату, предвођена Живојином Мишићем.
1.300 каплара представља симбол жртвовања за слободу сопствене земље и народа јер су их
Једна од централних београдских улица носи назив Улица 1.300 каплара, у доста шумадијских градова постоје улице с тим називом, а и у Бањалуци једна од улица носи ово име.
Постојало је Удружење 1.300 каплара које је 1980. спало на девет последњих преживелих чланова, па је морало бити угашено. Последњи председник је био Тадија Пејовић (1892-1982).
ХЕРОЈСКА ДЕЛА МАЈОРА МИЛАНА ТЕПИЋА
Неки га називају модерним Стеваном Синђелићем због херојских дела, а погинуо је тако што је дигао складиште код Бјеловара 1991. како не би пало у руке хрватског Збора народне гарде.
Био је једини народни херој у ратовима на територији бивше Југославије, а много улица широм Републике Српске и Србије носи његово име. Сведоци тих времена сведоче како је то било.
На почетку ратних сукоба у Хрватској, 29. септембра 1991. мајор Милан Тепић се нашао опкољен са својим војницима у складишту оружја, у селу Беденик надомак Бјеловара. Уз њега су били махом младићи на одслужењу војног рока. Ратна дејства хрватских паравојних формација, „Збора народне гарде” (Зенге), приморала су их да се повуку у војно складиште.
Одлука коју је донео одвела га је у легенду. Својим војницима, младићима за које је био одговоран и којима је био официр, али и учитељ, одржао је кратак говор:
“Војско, слушајте ме добро! Не знам колико ћемо моћи још овако да издржимо, усташе ће тек жестоко навалити и настојати да нас заскоче. Зато су пажљиви с ватром и избегавају да ударају по складишту, јер ово што ми имамо овђе за њих је више него драгоцјено. Искључиво је моја брига да они то не добију у руке, јер можете замислити каква би то трагедија била за наш народ. Ово је моја давна одлука и молим да се не коментарише. Кад дође тренутак да се више не може издржати и кад дође мука до ока, тражићу да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта. Дакле, не замјерите ми ако сам негђе према неком од вас погријешио, али хоћу двије ствари да урадим уз вашу помоћ: да усташама не дам Беденик и да ви останете живи. Нека неко од вас сачува овај мој ратни дневник. Вољно и збогом, јунаци моји!”
Милан Тепић, модерни Стеван Синђелић, испунио је своју реч: „Једном људи дају реч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко.” Улица посвећена овом хероју у Београду налази се на Дедињу.
Извор: Телеграф.
