Непропустите

Откривен скривани снимак Алије Изетбеговића: Није било више од 3000 жртава у Сребреници!

Да је, којим случајем, Алија Изетбеговић жив, ко зна да ли би се, у заглушујућој хајци против Срба, који се терете за више од осам хиљада убијених у Сребреници, чуо његов глас. Да ли би му, у свакодневном увећавању броја страдалих сребреничких муслимана, уопште било допуштено да понови оно што је говорио на 292. седници Председништва БиХ, 11. августа, 1995. године.

Мртва уста не говоре, али су остали документи шта се на седници говорило, ко је и шта казао... Ко јој је присуствовао? И - како су сребреничке жртве уведене у "текућа питања".

Из стенограмских бележака, који поткрепљују магнетофонски записи, Изетбеговић је, тог 11. августа, 1995. године био изричит (преносимо дословно):

"Цифра убијених је, вероватно, негде око три хиљаде... То је цифра која се спомиње већ од првог дана, тамо. Наиме, ми смо ухватили четнички разговор, врло јасан, телефонски, где се види да је аутентичан и каже - овде је јуче био масакр... Шта болан, колико, је ли триста? Не, додај још једну нулу, каже један четник другом. Три хиљаде - говори четник четнику. А, ја не знам колико је тачно тамо било људи. Мислим од тридесет пет до тридесет шест хиљада... и нешто... А, мислим да што се тиче убијених, није више као што сам рекао, три хиљаде, и не треба тиме да народ буде узнемираван".

Изетбеговића прекида Харис Силајџић:

"Остатак би могао бити у логорима..."

Изетбеговић потом објашњава војном и политичком руководству, међу којима је био и генерал Расим Делић, да је "данас Самаруга био ту. Ми смо инсистирали да се ’то’ посети, да се види... Ако не, рекао сам да је дужан да каже, јавно, да му то не да Караџић. Он ми је одговорио: ако се завадим са Караџићем, онда немамо никаквих шанси. Ми, ту, тактизирамо мало... Дакле, према овим проценама то би било три хиљаде људи, чија је судбина неизвесна".

Дураковић се надовезао на Алијину причу:

"Да, то и ми знамо". Прешло се, потом, на стање у 28. дивизији којом је командовао Орић, пре и после пада Сребренице. Дураковић је негирао уверења да је војска била спремна на одбрану. Да то ни сада није, односно, да нема говора да се могу организовати јединице и вратити у ослобађање Сребренице. Он наводи низак борбени морал, дезертерство... Додаје да о томе сведоче војници пристигли у Тузлу. Говоре о бројним злоупотребама, профитерству, међусобним обрачунима и убиствима, што је, такође, један од узрока ниског борбеног морала.

"Ми баратамо - високи борбени морал, али доста је ту било хаоса у командовању и руковођењу", казао је Дураковић.

Генерал Расим Делић покушао је да оправда Орића, који је још у априлу 1995. године напустио Сребреницу. Али, Делићу то, како се види у документима, није пошло за руком. Изетбеговић није пристао на "објективне околности" Орићевог одласка и остајања у Тузли, у данима када је било јасно да командни кадар, који је наследио Орића није дорастао задатку.

"Орић је, тврдио је Делић, желео да се врати. Тражио је хеликоптер, али му то није могло бити обезбеђено. Нисам могао да обезбедим ни пилота, који би полетео, а да за то нема услова. Једноставно, нисам могао да га нађем".

На питање Изетбеговића зашто Орић није кренуо пешке, Делић је одговорио:

"Није желео, сматрао је да ће му живот бити угрожен". Генерал Делић је овоме додао и то да је Орић, свакако, имао и одржавао везу са војском у Сребреници, са тамошњом командом, али било је очигледно да више није имао никакав утицај на команду, осим на део прихватника из Поточара, одакле је он".

Било је јасно да је Орић напустио Сребреницу, таман кад је требало. Из докумената које поседују "Новости", његов одлазак покренуо је преиспитивање и војске, и народа. Говорило се: "Кад се везир извукао, зашто ми да губимо главе".

Орић о стварним разлозима напуштања Сребренице пред трагедију још није говорио. Или, није говорио онолико колико би, пре свега, његов народ, упркос протеклим деценијама, требало да зна. Уместо одговора на питања која су му постављали борци и народ, по пробоју до Тузле, он се позабавио личном будућношћу. Зарађено у Сребреници, а сведоци су га теретили да је "тежак" више милиона марака, уложио је у разне послове. Ланац кафића које је отворио, тврде сведоци у исказима, били су само маска за "озбиљнији бизнис". Вешто је камуфлирао своје обновљене везе са криминогеним структурама, не само у Босни и Херцеговини, него и са старим, по брзини потезања оружја - сарадницима. Приписивано му је да није имао милости. Све је мерио: колико ко плати, а посао ће бити обављен.

Тако се у првој години после пада Сребренице постављало питање: куда је упућено наоружање које је прикупљано, како би се покушало у нови напад и повратак у Сребреницу. Орићеви емисари ишли су од кампа до кампа, али, то више није била ни изблиза прилика, као из јануара 1992. и јануара 1993, када је за Насеровом војском у етничком чишћењу српских села по ободима Сребренице и Братунца надирала непрегледна гомила људи.

У мноштву Орићеве улоге, у паду Сребренице, а што му се узима за највећу мрљу, важна је још једна плочица у овом мозаику - представи о томе колико је био привржен Изетбеговићу и влади у Сарајеву. Остало је забележено:

"Када се прочуло да ће Изетбеговић посетити Сребреницу, током мандата УН, да овај источнобосански градић постане заштићена зона, Орић и његови нашли су неку будалу. Обукли му одело, ставили кравату и водали га по граду говорећи - ево Алије, ево вам Алије.