Непропустите

Невен Ђенадија: Видовданско зрно соли


Говоре неки данас како је Косово изгубљено, како треба размишљати прагматичније и окренути се будућности и интеграцијама, како треба заборавити емоције и имагинације, те како је свака прича о Косову и Метохији у том контексту испразна.

Ово је увијек била и биће трајна дилема или једно од вјечитих српских питања, да не кажем подјела. Исто тако знам да и поред свих пошасти данашњице које су нас снашле постоји нешто, мало и ситно, многима невидљиво, несхватљиво, па зато и недоступно…

То нешто је једно зрно соли. Нек' немамо ништа, до то једно зрно соли, ал' нек са њим све буде осољено, и кад нам све однесу воде и ватре то једно зрно да нам буде све.

Ако немамо неко зрно. Не знам чега. Које се ни у реци ни у мору, које се ни у отрову ни у крви неће растворити и промјенити. Које ће и у рају остати оно што је било у паклу. И маслине, и лоза и пшеница, све би нам никло из тог зрна да га имамо. Ко нема тог зрна нема ништа. Неко би за то зрно, Лазаре дао и главу. А неко би дао то свето зрно за…


"За шта Обилићу? За зрно бисера или за јудиних 30 сребрњака? За чинију Муратовог пилава?"


Овај цитат из филма "Бој на Косову" у неколико реченица описује сву есхатологију нашег народа, хероје, страдања, битке, кукавице, великаше и богаташе, кицоше и издајнике, смисао и бесмисао и свако га схвата на свој начин.

За мене он значи само једно, а то је да су Срби на Косову и Метохији чувари свете земље са које се учи зашто је земаљско за малена царство, а небеско увијек и довијека.


Превазићи политичко питање Косова и Метохије и поставити трајни психолошки штит да би се одбранили, дужност је и обавеза сваког поштеног и часног Србина који искрено и страсно љуби истину, слободу и отаџбину, како рече Петар Кочић.

Косово и Метохија је начин живота, простор, мјесто и једно посебно стање у ком се издигнеш изнад свих других и видиш више од живота и даље од смрти. То је онај одлучни корак којим пилот Павловић посљедњи пут прилази авиону и извлачи из кокпита младог пилота уз ријечи:

"Нећете ви да гинете, ја ћу."

Косово је помисао са којом најмлађи мајор нашег ваздухопловства Радосављевић лети у облаке и на себе преузмема први удар непријатељских авиона да би "спасио бар неко дијете".


Живјети на такав начин као ови људи, значи у једном трептају сабирати сву прошлост, садашњост и будућност, па све то тако заједно и херојски посијати у поља наших будућих генерација као примјер, правац и узор. Само тако посијано сјеме остаје и преноси се вијековима и поколењима, а све друго однесе први вихор једне деценије.

То свето сјеме су посијали Немањићи, Кнез Лазар, Милош Обилић, Карађорђе, Милунка Савић, Гаврило Принцип, Момчило Гаврић, Мишић, Степа и Путник, посијао га је и Вукашин Мандрапа као и Споменко Гостић, те Милан Тепић…

 
Посијали су своје у вјечност и јунаци Гвозденог пука као и они са Цера, Колубаре, Сувобора и Кошара, тројица браће Милића, те пилот Ђурић уз горе поменуте и још много, много других знаних и незнаних јунака које нисам побројао.

Све оне мошти, ћивоти и светиње са Косова и Метохије нас подсјећају на ове храбре јунаке који и пали говоре о части, херојству и љубави, који су посадили зрно за нас и исписали прве странице књига за васпитање потомака.

Ако се одрекнемо Косова и Метохије, затиремо то сјеме и одричемо се идеје да једног дана будемо бољи, храбрији и часнији људи, прво сами према себи, а онда и према другима.


Коначно Косово и Метохија није оно што се учи у школи, преко телевизора или интернета, то је оно што се доживи када одеш тамо за Видовдан, када осјетиш бујицу мисли, мирис Дечана и ослушнеш тишину Хоче, када стиснеш руку сјетном старцу на клупама поред ибарског моста, а дијете Метохије погледаш у очи…

И онда наставиш тако да живиш.