ХРАБРИ ЧИЧА МИЈА: Како је српски сељак одвео у смрт 500 аустрогуарских војника

Бежећи из Колубарске битке, једна јединица 15. аустроугарског корпуса стигла је у село Причиновић. Од јединог становника у селу, старца ...

Бежећи из Колубарске битке, једна јединица 15. аустроугарског корпуса стигла је у село Причиновић.

Од јединог становника у селу, старца Мије, траже податке о броју српских трупа у том крају, особито на путу према Сави. У дужем разговору старац успева да их убеди да крену правцем где је било највише српских војника, истичући да их на другим путевима чека сигурна смрт од четника. На питање да ли им он није пријатељ, чича их назива бандитима и лошим људима. Непријатељска јединица прихвата правац који је предложио чича Мија, под условом да он иде напред.

– Кренућемо одмах за тобом, али те упозоравамо да ћеш, и на најмањи знак издаје, бити обешен.

Стари се наклања.

– Шта ти мислиш, господине генерале. Ја, да издам…

И док генерал верује да сељак мисли на свог „новог господара“, цара Фрању Јосифа, чича Мија додаје:

– Ја сам спреман да умрем за мог краља. Буди сигуран да га никад нећу издати!

Аустријски пук већ пола сата пролази долину Мачве. Пред првим редовима чича Мија корача и осматра околину. Ево их на ивици једне шуме. Изненада, као грмљавина, једна салва пушчаних метака се сручује на непријатеља.

Аустријски одред, изненађен, оклева, зауставља се. Салве тутње једна за другом.

– Издаја!… Срби!… вриште преплашени војници.

Неколицина одговара на ватру у смеру густе шуме, али већина окреће леђа и бежи.

– Zurück!… Vorwärtz!… командују узалуд официри. (…)

Чича Мија, ослоњен на пањ једног дрвета, зрачи од среће.

„Благо мени!“… шапћу старчеве усне.

Један официр примећује старца:
– Издајицо! – урла он и једним револверским метком разбија му лобању у часу кад се из шуме развија гласни поклич:

– Напред!… Ура!

И као вртлог, Срби са бајонетима на пушкама наваљују на аустријски одред који се, кукавички бежећи, распршује.

Једва стотинак непријатељских војника је успело да побегне. Њих око пет стотина, међу њима и пет официра, било је заробљено. Други су остали да леже на црвеној земљи.

Тако је чича Мија умро за свога краља.

(Анри Барби, „Са Српском војском“, Дечје новине, Горњи Милановац, 1986.)