Тајна краља Остоје

Тајна краља Остоје Загонетно је било порекло новог краља, мало познатог пре него што је добио круну. Неки су тврдили да је ванбрачни син...

Тајна краља Остоје
Загонетно је било порекло новог краља, мало познатог пре него што је добио круну. Неки су тврдили да је ванбрачни син Твртка И, а други да је само рођак Котроманића по женској линији и да се у стварности презива Христић...


Т
ог 24. августа године 1415. од рођења Господњег, јутро је било ведро иако свеже. Чим је устао, госпар Иван-Џиво Гундулић, дубровачки властелин и поклисар на двору босанског краља, започео је рад на свом извештају. Волео је да ради у обзорје, праћен птичијим хором, у време кад га још нико не узнемирава и кад су му дух и мисао сасвим јасни, попут погледа на тек осунчане ливаде и зеленило босанских шума које је видео кроз окно. Иако још дремљив због касно завршене краљеве гозбе, госпар Џиво је тог јутра био задовољан. На столу је лежао плод његових вишемесечних напора на двору - повеља којом је краљ Остоја свечано обећао да ће након толико година Дубровнику исплатити дугове које је направио његов претходник на престолу. У затвореном ковчегу лежала је и прва кеса дуката коју му је краљ лично дао - знак да је обећање о испуњењу дуга озбиљно. Посланик још једном задовољно прелете погледом преко редова у повељи коју је добио након више месеци који су протекли у молбама, претњама, обећањима:
„...Услишисмо прошњу поклисарев дубровачких и створисмо им милост, и записасмо на ових наших повељах - да им платимо дви тисући и пет сат и педесет дукат, што им је остал дужан брат краљевства ми, бивши славнога споменија господин краљ...”

Породица Котроманића
Након овог успеха, размишљао је госпар Џиво, следећи пут ћу, уместо у босанске гудуре, ваљда добити неки славнији задатак, рецимо код султана у Цариград или у Млечане! Затим се посвети послу који му је чинио посебно задовољство - да за дубровачко Веће припреми извештај о владајућој породици Котроманића и о личности краља Остоје, човека о чијем се пореклу мало знало. Џиво је око себе прикупио доста разних записа, као и преписа повеља. Желео је тог јутра да уради што више. Чекале су га велике дневне обавезе јер је краљ најавио сабор на коме је требало да буде усаглашено помирење између два завађена босанска великаша - Сандаља Хранића и Павла Раденовића. Већ неколико дана племићи су се окупљали на двору у краљевој Сутјесци. Задубљен у посао, поклисар заборави на околину и предео пред собом.
„...Кад је Котроман дошао у Босну и нашао је без господара, лако ју је заузео... Пошто је породица Котромана током времена добила велико потомство, сви су се по Котроману називали Котроманићи. Некад су то били банови, а некад кнежеви. У њиховој владавини било је добро што су они одржавали Босну слободну са старим обичајима...”
Џиво је писао о старим владарима, о онима који су уздигли славу „русага Босанског”, али који су често чинили много муке Дубровнику и његовим трговцима: о Кулину бану и Матеју Нинославу, о оцу и сину Пријезди, па о Стјепану Котроману, као и о његовом знаменитом сину Стјепану Котроманићу који је не једном потражио заштиту од непријатеља иза тврдих зидина Дубровника.
„...Кад је Стјепан видео разјареност великаша, повукао се са својом мајком Јелисаветом у Дубровник... Поменути бан био је много привржен граду Дубровнику, чији су трговци, којих је било много у његовој земљи, слободно трговали по целом краљевству...”
Описао је затим како је Стјепан Котроманић проширио власт, освојио Хум (данас Херцеговина) од Србије и удвостручио земљу владајући „од Саве до мора, од Цетине до Дрине”. Задржао се и на опису „вере босанске”:
„У Босни је много јеретика, а посебно патерена. Они живе без свете тајне, без жртве; не крсте се, зазиру од крста и називају се и богумили. Свештеници им не носе народна имена, као што су: велики дјед Радослав, гост Милутин, старци Радомир, Жунбор, Вучко и ктому.”
Започе након тога повест о Стјепановом синовцу и наследнику, највећем од свих Котроманића - о краљу Твртку. Читајући извод из повеље краља Твртка из 1378. године, Џиво се присети како је, као дечак, слушао приче свог оца, који је као дубровачки поклисар присуствовао у манастиру Милешева Твртковом крунисању за српског краља:                                                            

„И одох у српску земљу желећи и хотећи ојачати престо родитеља мојих. И тамо венчан бих дарованим ми венцем на краљевство прародитеља мојих Богом постављени Стефан, краљ Србљем и Босне и Приморју и Западним странам...”
У једном запису неког дијака (писца) из Полимља, поклисар је нашао родослов којим је поткрепљено Твртково право на наслеђе круне Немањића:
„Овај би први Урош, храпави краљ. И роди са својом супругом Јеленом Стефана (Драгутина) краља који је држао Сремску земљу и Усору... А Стефан краљ, који Срем држаше, са својом супругом Каталином, кћерком краља угарског, роди Владослава, Урошица и Јелисавету. И Јелисавета роди три сина: Стефана, босанског бана, Нинослава и Владислава. И Владислав роди Твртка бана и Вукића...”
Задубљен у писање, поклисар није обраћао пажњу на повике из дворишта. Размишљао је о судбини великих и малих људи, породица, држава. Краљ Твртко искористио је распад централне власти код својих суседа - у Српском царству и у Угарској - да учврсти своју власт и да прошири Босанску државу далеко на исток и на запад, па чак и да покуша да обједини многе српске и хрватске земље. Заузео је област српског жупана Николе Алтомановића, затим Котор, као и већи део Далмације: Сплит, Клис, Книн... Али, с братом се тукао и наслеђе није осигурао. Након његове смрти, великаши су се поново дограбили за гуше и разграбили поседе. Твртков наследник - краљ Дабиша - беше лутка у рукама моћника. Након његове смрти за краљицу је проглашена Дабишина жена Јелена Груба - прва и једина наша жена која је у средњем веку званично постала врховни владар. Поклисар нађе препис њене повеље упућене Дубровнику:
ИЗ ПОВЕЉЕ КРАЉА ДАБИШЕ
опис борбе са Турцима
„...И тада, хитајући, поспишно скупих краљевства ми бољаре, војеводе, банове, кнезове, тепчије, жупане и ине велможани, же и властелчиће.
И потегох на речену турску војску, днем и ноћу...
И гледасмо нашима очима гди наши вирни поливаху своје свитло оружје крвју турачком...
И у том реченом боју и рванију послужи ми, витешки вирно и срдачно, краљевства ми всесрдачни и вазмоћни витез, вирни наш војевода Хрвоје, син војеводе Вукца...”
15. априла 1392. године
„Ми, госпођа Јелена, по извољењу Божијем краљица Србљем, Босне и Приморју и Западним странам и ктому... хотјесмо и заповидјесмо да не буде царине неиједне прије Стона на Маслини и на Сланом, од сада и довијека...”
Захваљујући женама, име породице Котроманића широко се прочуло по европским дворовима. Једна од Котроманићки (Марија) беше удата у породицу знаменитих немачких грофова Хелфенштајн. Друга (Катарина) удала се за још чувенијег грофа Цељског. Али, најславнију и најтрагичнију судбину имала је Елизабета (или Јелисавета), кћи бана Стјепана Котроманића, која се удала за великог угарског краља Лајоша (или Лудовика). Вероватно је ова веза са угарским Анжујцима, потомцима француских краљева који су у грбу имали љиљане, донела овај цвет и у босански грб Котроманића. Елизабета је родила три кћери, од којих је једна наследила краљевину Угарску, а друга Пољску. Била је регент у време кад се распламсала борба око наслеђа угарске круне. Трагично је завршила. Побуњени великаши су је заробили и удавили пред очима њене кћерке.

Злочин на Пареној Пољани
Као у Угарској, и у Босанском краљевству великаши су били једини стварни закон. Моћни херцег (војвода) Хрвоје Вукчић Хрватинић дуго је сам „ведрио и облачио” по Босни. Кад је остарио, власт у држави преузео је Сандаљ Хранић, хумски војвода, који је заједно с војводом Павлом Раденовићем 1398. године на престо довео новог босанског краља - Остоју. Загонетно је било порекло новог краља, мало познатог пре него што је добио круну. Неки су тврдили да је ванбрачни син Твртка И, а други да је само рођак Котроманића по женској, „танкој” линији, и да се у стварности презива Христић. Остоја се и физички разликовао од Котроманића. Никада није говорио о свом пореклу, нити је спомињао претке у краљевским повељама. И поред свих покушаја, поклисар Џиво није успео да открије истину о краљевом рођењу, око ког је лебдео вео тајне. Надао се да ће истину можда сазнати од војводе Павла Раденовића, силног господара Источне Босне и Конавла, који је с краљем био повезан преко војводине рођаке, а Остојине жене. Али, однедавно, краљ се зближио с Павловим супарником, хумским војводом Сандаљем Хранићем. Задубљен у мисли, госпар Џиво Гундулић одједном се прену зачувши галаму и дозивање. Драматичне догађаје тог дана нећемо препричавати, него тачно пренети онако како их је описао сам поклисар у аутентичном писму које је сачувано у архиву Дубровачке републике.
„Јутрос рано отишао је краљ Остоја са својим сином и великашима јашећ у равницу... Ја остадох код куће да напишем неке листове; кад дође к мени слуга кнеза Павла (Радиновића), устадох и скочив на коња пођох за њими и стигох их негде около Сутиске... Кад бијасмо близу мјеста које се зове Парена Пољана, војвода Сандаљ извуче сабљу, а за њим учине сви његови људи. Умах нато даде краљ Остоја свезати кнеза Петра Павловића (сина војводе Павла); војвода Вукмир пако повуче натраг кнеза Павла Радиновића мада сам га ја молио да не буде крви међу њими. Мени се је све чинило да је то дјетиња играрија, јер не бијеше међу њима још ниједнога ударца. Кад је на то кнез Павле почео бјежати, мишљах да ће га само свезати. Ну у то дође кнез Вук, а неки од Сандаљевих људи одруби му главу; други опет одруби главу кнезу Павлу Радиновићу и он паде мртав...”
Потресен, поклисар је затражио објашњење од војводе Сандаља Хранића, који му је одговорио: „Јеси ли се надао да ћеш ово видјети? Ето по милости Божијој ја чиним и вршим правицу како и ви господа дубровачка чините; јер, ко издаје Дубровник, губи главу. Тако и ја чиним с другими неверними Бошњани!” Поклисар изброја укупно четворо убијених људи, као и још двојицу рањених, па закључи свој извештај на следећи начин: „Господо, по мом мишљењу у овој ствари нико није имао удела осим Сандаља и краља Остоје...”
НАТПИСИ СА БОСАНСКИХ СТЕЋАКА
Натпис са стећка Вигња Милошевића
(око 1411, Кочеринско поље)
Ва име оца и сина и светаго духа амин.
Се (Овде) лежи Вигањ Милошевић
Служих бану Стипану, и краљу Твртку, и краљу Дабиши, и краљици Груби, и краља Остоју.
И у то време дојде и свади се Остоја краљ, с Херцегом и з Босном, и на Угре пође Остоја.
То вриме, Вигња дође кончина
И легох на свом племенитом
(тј. сахрањен на свом поседу), под Коћерином.
И мољу вас. Не стајте на ме
Ја сам бил како ви јесте
Ви чете бит како јесам ја...
Поклисар је ускоро тужног срца напустио Босну не завршивши повест о Котроманићима. (Неколико векова касније то ће учинити један други Дубровчанин, по имену Мавро Орбин.) Знао је да подела рађа нове поделе, да злочин тражи освету и да су босански великаши прешли све границе међусобне мржње. Из даљине, из Дубровника, могао је само да прати даље догађаје у несрећном краљевству „добрих Бошњана”. Тајну правог порекла краља Остоје неће дознати, а она нам ни до данас неће бити сасвим откривена.

„Босна шапатом паде”
Крвави обрачун у августу 1415. године уздрмао је темеље босанске државе и постао нови чин повести о слабим краљевима и о вероломним и себичним великашима. Већ у јесен 1416. године Дубровчани пишу угарској краљици: „Босна је потпуно опустошена, а властела припремају међусобну пропаст.” Синови убијеног војводе Павла Раденовића позвали су турску војску у помоћ. Године 1416. Турци запоседају утврђење Врхбосну, у самом срцу Босне (код данашњег Сарајева). Остоја и његови немоћни наследници показали су се као људи мало достојни својих претходника - Стјепана Котроманића и краља Твртка. Попут лутака у пантомими, играли су споредне улоге на сцени на којој је једина тема била како ће „већа риба прогутати мању”. Тако су кнежеве Санковиће уништили војводе Павловићи, Павловиће су покорили херцези Косаче, а Косаче су, као и сви остали босански и балкански владари, Котроманићи, српски деспоти, бугарски и грчки цареви и многи други, завршили као турски вазали. На многим босанским стећцима остали су надгробни натписи који као неки окамењени, сетни ехо подсећају на поносне племиће нестале у насиљу тог доба. На споменику Радоњи Ртковићу код Гацког пише: „Погибох под градом под Кључем, за свога господина војеводу”; на стећку Прибисава Петојевића из Љусића записано је да је погинуо „служећи верно бану Твртку”; на гробу Богчина Стипкова стоји: „Дружино, жалите ме, млад са овог свита отидох, а један бих у мајке...”
Краљ Остоја умро је 1418. године. Наследио га је син Стефан Остојић - још слабији владар - који је ускоро изгубио власт за рачун другог Котроманића: Твртка II. Овог је накратко збацио рођак Радивој, „војвода од Врандука”. Након Тврткове смрти 1444. године, круну је задобио Остојин трећи син Стефан Томаш, кога је Мавро Орбин овако описао: „...Томаш је био лукав, превртљив и непостојан у својим делима.” Много тога покушао је Томаш за свог краљевања - укључујући и свечано одрицање од богумилства и прихватање католичке вере - али није успео да оснажи власт нити да очува краљевство. Судбина Томашевог сина, последњег од Котроманића - Стјепана Томашевића - да није тако трагична, личила би на фарсу. Стефан је изгубио две државе, а и живот, не пруживши озбиљан отпор. Након што се оженио српском наследницом Јеленом (Јелачом) Бранковић, Стефан Томашевић три месеца носио је титулу српског деспота, да би 20. јуна 1459. године Турцима без борбе препустио тврђаву Смедерево и целу деспотовину. Ништа славнија није била ни његова последња улога у Босни. Краљ је покушао да побегне пред турском војском, али је у тврђави Кључ ухваћен и погубљен 1463. године. Тада су погубљени и остали одрасли Котроманићи - кнез Радивој и његов син Твртко. Хроничар из тог доба записао је да Босна „шапатом паде”. А један историчар из 19. века забележио је да је „Босна веома болесна била, чим не могаше ни јуначки погинути...”
У бледој галерији последњих Котроманића издваја се трагична слика једне жене - босанске краљице удове. Катарина Косача, друга жена Стјепана Томаша, умрла је 1478. године у туђини. Последње дане провела је у некој кући у Риму, близу Трга светог Марка, код Ватикана. Никада није прежалила своје двоје деце које су Турци као мале заробили приликом пада Босне и одвели у Турску, где су их превели у ислам. Катарина се обраћала на све стране покушавајући да децу извуче из Турске. У једном тренутку намеравала је да оде султану, али се разболела. У тестаменту краљевину је оставила деци - уколико поново постану хришћани - а у супротном, наследник је требало да буде папа. Мавро Орбин забележио је словенски натпис на њеном надгробном споменику у цркви Арачели у Риму:
„Catharini Chraglizi Bosanscoi... Tomasca craglia zeni, koja zcivi godina LIV, preminu u Rimu na lita Gospodina MCCCCLXXVIII, na XXV dni okotobra...”

Име

Бонбардовање 1999,2,Давид Драгичевић,1,Занимљивости,54,Злочин "Олуја",3,Злочини,53,Историја Српске Босне,76,Новости,2,Одбрамбено-Отаџбински рат 1992-1995,28,Остало,106,Православље,15,Република Српска (БиХ),23,РС Крајина,12,Србија,4,Сребреница ЛАЖ која траје,17,Српска историја,159,Српски језик,25,Црна Гора,2,English,3,
ltr
item
БЛОГ Српска Босна: Тајна краља Остоје
Тајна краља Остоје
https://3.bp.blogspot.com/-sy_BvHrqcdk/WjqeqIQpmxI/AAAAAAAAEk4/ml-1x4AGbJcVAxUE5Yw6hBx-xrA0uzWRwCLcBGAs/s320/KraljOstoja.jpg
https://3.bp.blogspot.com/-sy_BvHrqcdk/WjqeqIQpmxI/AAAAAAAAEk4/ml-1x4AGbJcVAxUE5Yw6hBx-xrA0uzWRwCLcBGAs/s72-c/KraljOstoja.jpg
БЛОГ Српска Босна
http://srpska-bosna.blogspot.com/2015/05/blog-post_97.html
http://srpska-bosna.blogspot.com/
http://srpska-bosna.blogspot.com/
http://srpska-bosna.blogspot.com/2015/05/blog-post_97.html
true
5778207747254231822
UTF-8
Учитани су сви постови Није пронађен ниједан пост ПРИКАЖИ СВЕ Прочитај више Одговори Откажи Избриши Од Почетна СТРАНИЦЕ ПОСТОВА Види Све ПОВЕЗАНИ ЧЛАНЦИ ОЗНАКА АРХИВА ТРАЖИ СВИ ПОСТОВИ Није пронађен ниједан пост са Вшим захтевом Назад на Почетну Недеља Понедељак Уторак Среда Четвртак Петак Субота Нед Пон Уто Сре Чет Пет Суб Јануар Фебруар Март Април Мај Јун Јул Август Септембар Октобар Новембар Децембар Јан Феб Мар Апр Мај Јун Јул Авг Сеп Окт Нов Дец управо сад пре 1 минуте $$1$$ minutes ago пре 1 сата $$1$$ hours ago Јуче $$1$$ days ago $$1$$ weeks ago пре више од 5 седмица Пратиоци Прати THIS CONTENT IS PREMIUM Молимо поделите како би откључали Копирај Сав Код Селектуј Сав Код Сви кодови су копирани Can not copy the codes / texts, please press [CTRL]+[C] (or CMD+C with Mac) to copy