„Место где је данас улица названа по мом оцу налазило се у Аустроугарској. Мост који је оборио није био ни близу Падинску Скеле. Зато сам...
Под окриљем ноћи, 29. јула 1914. око 1.30 сати, капетан Михаило Алић повео је свој вод понтонираца према железничком мосту на Сави – јединој тадашњој вези Београда са левом обалом, са које су престоницу већ вребале аустроугарске трупе. После неког времена одјекнула је снажна експлозија.Од ње се затресао цео главни град, а три дела челичне конструкције сурвала су се са стубова у Саву. Нападачима је одсечен прилаз Београду, што је било кључно за одбрану престонице на почетку Првог светског рата.
Не само да су Аустроугари преко Саве од тада могли да пређу једино чамцима и бродовима, већ је српски капетан Алић своје војнике живе и здраве вратио на почетне положаје. Сто година после ове акције, на главног актера тих догађаја подсетила је само читуља у „Политици” од пре четири дана, коју је објавио Владета Алић, Михаилов син.
– Овај подвиг данас је остао готово заборављен, а замислите да су Аустроугари тада, прве ноћи рата, успели да пређу и формирају мостобран на београдској обали. Шта би даље било са нама? За тај успех, али и за касније заслуге, отац је добио више похвала и медаља од краља Петра и краља Александра Карађорђевића – истиче Владета Алић.
Марљиво и уредно чувајући ордење и документа који поткрепљују причу о доприносу његовог оца, показује нам да Михаило није учествовао само у рушењу Савског моста, већ и у каснијим борбама по Србији 1914. и 1915. Из престонице је врло брзо прекомандован на Цер, а учествовао је и у бици на Колубари. Наредне године био је теже рањен. За повратак у службу био му је неопходан дуг опоравак.
– То га није зауставило. Већ после рата, 1919. године указом краља Александра Првог произведен је у чин мајора. Додељена му је служба у Скопљу, где није било нимало лако обављати дужност због македонских комитских одреда који су били непријатељи Краљевине СХС. Отац је у Скопљу боравио десетак година, а потом је прешао у Ниш, где сам и ја рођен 1932. До краја живота он је, тада већ у чину пуковника, у мирнодопским активностима ангажован на минирању леда на рекама, на различитим локацијама – сведочи нам Владета Алић.
Без обзира на то што је Михаило Алић преминуо 1937. ниједна улица у главном граду није названа по њему ни пре ни после Другог светског рата. То се десило тек седам деценија после његове смрти 2007 – и то на крају Падинске Скеле (бивша Улица нова 13). Његов син убеђен је да то неће помоћи да се овај бранилац Београда сачува од заборава.
– Место где је данас његова улица налазило се у Аустроугарској. Он није био поданик те државе већ Србије, рођен на српској територији, у Алексинцу 1885. године. Мост који је оборио није био ни близу Падинске Скеле. Зато сам предложио да се једна улица на десној обали Саве у старом делу Београда назове његовим именом. Обраћао сам се садашњем градоначелнику Синиши Малом, градском Секретаријату за културу и Комисији за доделу назива улица, где су ми одговорили да разматрају захтев – закључује Владета Алић показујући захтеве и молбе које је проследио градским властима.
Фотографија демантовала бечке новине
Бечки „Ноје фраје пресе” објавио је другачију информацију, а нетачне изводе из овог листа раскринкала је „Политика” 27. јула 1914. по старом календару, доказујући да је у питању обмана аустријске штампе.
– Потцењују способност наших минера и веле у прекјучерашњем броју, да је мост, после покушаја да га наши дигну у ваздух, остао неповређен. Међутим, мост је фотографисан, и са фотографског снимка може се констатовати да је код другог стуба раскинут – стоји у одговору „Политике” на тврдњу „Ноје фраје пресе”.
Тако су, сликајући се поред срушеног моста, војници које је Михаило Алић повео документовали своју акцију, чији успех више нико није могао да оспори.
Многе улице већ резервисане
Да би по Михаилу Алићу била названа улица у близини локације на којој је са својим одредом извео успешну акцију, потребно је да се Комисија за доделу назива улица позитивно изјасни о предлогу Владете Алића, а потом да проследи захтев Министарству регионалног развоја и локалне самоуправе. Ако и та институција повољно оцени предлог, онда се он прослеђује Скупштини града на усвајање.
Међутим, досадашња пракса, која је актуелна већ годинама, јесте да нове називе добијају до сада неименоване улице, или оне са више раздвојених делова заведених по бројевима, као што је то био случај са Новом 13 у Падинској Скели која се сада зове по Михаилу Алићу. По речима надлежних, често се дешава да предлагачи захтевају да се по личности коју истакну назове неки од булевара или значајних улица у центру, али су до сада у оваквим случајевима из Комисије за именовање на такве захтеве одговарали да су све централне саобраћајнице и шеталишта већ одавно именовани.
