Аутор Миодраг Милановић , историчар На свом путу из Црноморског базена, 1 пре доласка на север Европе, српска племена окупирају пр...
Аутор Миодраг Милановић, историчар
На свом путу из Црноморског базена,1 пре доласка на север Европе, српска племена окупирају простор Карпата,2 где стављају под своју власт племе Хрвата.3 Хрвати,4 из тзв. карпатске Беле Хрватске, били су христијанизовани до године 874.5 односно, у време њиховог доласка на Балкан.Далимилова хроника, Томаша Пешине из Чехорода, каже: „V srpskem jazyku jest zeme jiež Charvatci jest ime. V tej zemi bieše lech jemuž jme bieše Čech“.6 Недуго по насељавању, ставиће се под управу Угара 898.г. Разлог нешто каснијег примања хришћанства, Вибијус Секвестер види у њиховој великој удаљености, преко 30 дана хода, од Црног мора и сарматских простора, где је хришћанство продрло још у апостолским временима.7.Такође, хрватска племена воде сукобе ниског интензитета са Францима. Хрвати су древно словенско становништво8 некадашње Хробатије9смештене на северним обронцима Карпата, па све до извора реке Висле и града Краковије, древног средишта Пољске. Када су овде приспела сарматска племена, Хрвати су им се оштро супроставили али су били потучени.
Мања групација Срба долази на Балкан, у некадашњу римску провинцију Илирик. Песина Чехород, у Далимиловој хроници каже: „Mezi jinymi Srbove tu kdežto bydli Rekove. Podle more se usadili až do Rima se razmnožili“.10 Према Константину Порфирогениту, један део ових Срба приспео је са реке Висле: „Становници Захумља су Срби. Деца Захумља, приспела са реке Висле, нису била крштена“.11Време учвршћивања Срба на Висли, како цар- писац вели, прапочетак је формирања пољске државе.12 Крај Висле, у суседству Срба, живело је мало словенско племе Ленкана.13 Доказе о томе, да су Пољаци Срби пореклом, износе многи аутори. Реч Србин14 односи се на народ што је окупирао обале Меотиса на Азову, као и многе друге територије, по Плинију. После њиховог преласка у Европу, беху прихваћени од Боема и Хрвата; са потоњима начинише савез јер су, истовремено, били угњетавани од Авара. То је трајало све до споразума са Вендима из Марке,15 што имаше исте проблеме са овим тлачитељима. Срби су се подигли против Авара потпомогнути својим принцем Самом; овај их научи како да тријумфују над тлачитељима“.16
О устројству српске државе пише поп Дукљанин: „Послије тога, а према садржају повеља које народу бијаху прочитане, сам краљ Светопелек,17 изда своје повеље, подијели покрајине и области своје краљевине и одреди њихове међе и границе на овај начин: териториј обухваћен токовима ријека које са планина треку према јужној страни и утичу у море назива Приморје, а териториј, обухваћен ријекама које са планина теку према сјеверној страни и утичу у велику ријеку Дунав, назива Србија.18 Затим, подијели Приморје на двије покрајине: од мјеста Дувна, гдје је тада краљ боравио и гдје је одржан синод,19 до Винодола назва Бијела Хрватска, која се покрајина назива и Доња Далмација, у којој, уз сагласност господина папе Стефана и његових изасланика, установи солинску цркву као сједиште митрополије, под управом одреди ове цркве: Сплит, Трогир, Скрадин, Арансону,20што је сада тврђава Задра, Нин, Раб, Осор, Крк и Епидаур, који се сада зове Рагузијум.21 Исто тако, териториј од рјечног мјеста Дувна до града Бамблоне, које се сада зове Драч, назове Црвена Хрватска,22 која се покрајина зове и Горња Далмација.23 И онако, као што је у Доњој Далмацији солинску цркву установио као метрополитску, у Горњој Далмацији су, на основу старог права, одредили дукљанску цркву као митрополију, чијој управи подредише ове цркве: Бар, Будву, Котор, Улцињ, Свач, Дриваст, Пулај, Србију, Босну, Травунију, Захумље. Србију пак, која се зове и Загорје, подијелио је на двије покрајине, од којих се једна, од велике ријеке Дрине, простире према западу до планине Пина; њу назива и Босном, а друга обухвата простор од речене ријеке Дрине према истоку до Лупије24 и Скадарског језера; њу назива Рашком“.25
Срби су населили и Далмацију, како пише у Животу Карла Великог: „Sorabos quae natio magnam partem obtinere dictur“.26 На овом широком простору ће имати краљевство све до 871. године. Њега неће уништити ни велика аварска најезда 639.г. када је похарана Далмација, Истра, Мезија, Дарданија, Рашка и Превала. У Далмацији је, у аварске руке, пала тврђава Клис; разорени су, 640. године, Епидаурус и Солин. Идуће године, Аваре ће поразити војвода Звонимир, од цркве проглашен Светимиром. Авари су у потпуности протерани, како пише Ђанантонио Боман: „I Serbgli con la scorta di Zvonimiro, ouvero Svetimiro, lor Capitano avanzarono il furor della lor armi nei paesi appartenenti ai Re della Prevalis, e s’impadroniscono della Bosnia, della Moesia, della Dardania e della medesima Prevalis dopo averne uccisco il lor Re naturale, di cui Diocleate storico non n’assegna il Nome. Il medesimo autoremettendovi Zvonimiro nelle linea dei Re Slavi, e nulla ne dice di questo cambiamento di governo“.27
После овладавања Далмацијом, заузеће Срби територије Босне, Албаније и Црне Горе. На овим просторима, организованим као жупаније, владају жупани.28 Четири највеће жупаније су биле Захумље, Требунија, Аренто и Диоклеја, уништена 980.г.29 Константин Порфирогенит наводи да је Захумљем владао Михајло Вушевић, пореклом са Висле.30 Диоклија је, у то време, била изузетно важно друштвено и културно средиште Срба.31 У другој половини ХI века, 1076.г. краљ Далмације постаје Звонимир,32 са седиштем у Салони. Пре тога се, српски краљ Часлав повукао пред Хрватима 941. године, не би ли ратовао против Бугарске са Византијом. У рату ће Бугари бити потучени; у српске руке пашће многобројно људство; они се не заробљавају већ остају да живе, као слободњаци, међу Србима.33 Срби се, 948. године, враћају на своје поседе. Ово је време уздизања Рашке. Та жупанија ће, под својом заставом, ујединити све Србе у монолитну државну заједницу.34 Даће крунисане главе 1192, 1202, 1217, 1345, 1420 и 1423. године. 1445.г. Србија ће пасти у вазални однос према Отоманској империји. Године 1368. Албанци ће освојити део Далмације. Срби из Босне ће, 863. године, бити христијанизовани од стране свештеника католичке цркве; 1463.г. ће је освојити Турска.
Властимировићи су били прва српска краљевска династија, названа по принцу Властимиру, призната од стране Византије. Властимировићи су владали Србијом скоро два века, од 768. до 960. године. Након полувековног интеррегнума, пре Немањића, владаће Војисављевићи (1010- 1148) и Вукомановићи (1148- 1163). Владавину је започео епонимни Непознати архонт у време цара Ираклија.35Порфирогенет бележи: „Пошто умре онај архонт Србин, што пребеже цару Ираклију, завлада његов син, потом и унук, тако редом архонти из његовог рода. После извесног времена, роди се од њих Вишеслав, од њега Радослав и од њега Просигој и од њега Владимир“.36 Први следећи владар, за кога се зна, је био пра- праунук Непознатог архонта, Вишеслав (Војислав, 768- 814);37 он је ујединио тзв. српске склавиније у једну државу – кнежевину,38 састављену од жупанија основаних у областима Старог Раса и Дукље,39 Босне,40 Далмације, Неретве, Таре, Пиве, Лима, Мораве и Дрине. Кнез Вишеслав је познат по каменој крстионици пронађеној 1853.г. у Венецији. На њој је уклесан запис: „Овај извор прима слабе да их учини просветљенима. Овде се перу од својих грехова они што су их примили од својих родитеља, да постану хришћани, спасоносно исповедајући вечно тројство. Ово дело побожно учини Иван у време кнеза Вишеслава,41 у част светог Ивана Крститеља, на славу њега и његовог штићеника“.42
Становници ушћа Неретве са залеђем и околним отоцима, Неретљани,43формирали су жупу Паганију, од Порфирогенета описану као републику српских пирата. Названа је Паганијом јер су њени становници примили хришћанство релативно касно, 250 година после осталих Срба. Владари су имали титулу принца Неретвљана;44 сачувана су имена двојице жупана: Драшка Маријана и Људислава.45 Како сведочи писана грађа, Драшко је имао низ споразума са Венецијом којих се није придржавао: „Ad Narrentanas insulas cum Drosaico Marianorum iudice similater fedus institut, licet minima valeret, et sic postmodum ad Veneciam reversus est“.46 Пијетро Тардонико, венецијански дужд је, 840. године, у борби са Драшком изгубио 100 људи а шест година касније, Драшко је, са својом флотом, напао Венецију похаравши луку Каорле, између Трста и Венеције.47
Радослав (800- 822),48 је наставио са учвршћивањем српске државе са средиштем у градини Стари Рас,49 на простору Црне Горе и источне Херцеговине. Рас постаје средиште краљева и Рашке епископије; држава се назива још и Рашком.50 Владао је у доба Људевита Посавског, бана Транс- Савије са седиштем у Сиску,51 за време његових узалудних покушаја да одбрани земљу од Франачке Империје, у савезу са Карантанцима. Пред Францима је Људевит морао да спашава главу, побегавши Србима у Далмацију, како бележе Франачки анали: „Напуштајући град Сисак, што припадаше великој нацији Срба из Далмације, у доброј намери да избегне (Франке)“.52 Његову војно- политичку ситуацију отежавала је чињеница што је његов нећак Борна,53 кнез Гудушчана и Тимочана, прихватио вазални однос са Францима, не би ли успешније бранио границе Тимочана са Бугарским Царством.54 Борна је, са Лујем Добрим, склопио пакт у Ахену 819. године кад је вођена и битка на Купи где је Лудевит Посавски изгубио 3000 војника и 300 коњаника.55 Борна је умро 821.г. Одмах после његове смрти, Луј Добри се прогласио принцем Далмације и Либурније.56 Две године касније, ликвидиран је Људевит Посавски, по налогу феудалца Људемисла.57
Област Захумља или Хума,58 обухватала је регион Херцеговине и Далмације. Порфирогенит пише: „Од Рагузе почиње домен Захумља и протеже се до реке Оронтије и суседства Пагана. Захумљани што ту живе Срби су, досељени (од Михајла Вушевића) у времену Принца Архонта, за Ираклијеве владе.59 Земља Захумљана обухвата следеће градове: Стон, Макарску,60 Јослу,61 Гламоч,62Дубраву63 и Дабар“.64 Хум се делио на горње и доње Захумље. За жупу Травунију,65 Порфирогенит наводи да је уједињена са Конавлом (област крај Дубровника): „Од града Декатере (Котор) почиње област Травуније протежући се далеко од Рагузе, све до планина у суседној Србији. Становници су некрштени Срби, овде насељени по доласку из Беле Србије. Архонт Травуније увек је одговоран архонту Србије. Познати градови су: Врм, Рисан, Луковет и Зета“.66Први познати владар Травуније био је архонт Белоје (836- 851),67 вазал Властимиров, из наследне куће Белојевића.68 Његов наследник Крајина,69припојио је Травунији Приморје, део јадранске обале, данашње Херцеговине, са градовима Дубровником и Бока Которском. Столовао је у Требињу, са титулом жупана. Био је ожењен Властимировом кћерком. Познати су и његови наследници Хвалимир и Чучимир.70
Поп Дукљанин, Дукљу смешта, једним делом, у тзв. Црвену Хрватску,71 звану још и Горњом Далмацијом.72 Летопис је једини писани документ где се помиње име Хрватске на тлу Дукље; њу, сви византијски хроничари, везују за Србе и Србију па је, могуће, овај део наканадно убачен.73 Зависност од Србије нарочито истичу титуле барских бискупа – примаса Србије,74 те, у том контексту, помињање српске цркве у Дукљи и Срба- Дукљана.75 Неки хрватски коментатори користили су овај извор као доказ о хрватству Дукље; но, Ватрослав Јагић овакав став резолутно отклања: „У једноме од овакиех манастира заподједе се, по мојем мишљењу, први основ оне словјенске хронике коју, како наприед рекосмо, безименовић поп дукљански, у ХΙΙ веку, преведе са словјенскога на латински језик. Знајући ми гдје је лежао стари град Дукља, близу данашње Подгорице, знајући и то, што већ једном истакосмо, да је пред Немањино доба управо по горњој Далмацији, уз јадранско приморје, најбуднијим животом живио народ србски, имајући напокон, пред очима саму садржину дукљанске кронике по латинском преводу, не требамо ни за час посумњати да се под онием словјенским језиком разумиева језик старосрбски“.76
Народ Далмата, помиње се као словенско, односно српско племе што, последично, важи за сва илирска племена: „Sclavi qui vocantur Dalmati et Bohemi atque Sorabici“.77 Далмати, велико и моћно племе, насељено на источној јадранској обали, водило је против Рима четири велика рата.78 Први, од 156- 155.године пре Христа, када је војсковођа Сципион Насица разорио градину Делминион на Дувањском пољу и потчинио Далмате. Рат 119- 117.г. пре н.е. отпочео је конзул Цецилије Метел јер су се Далмати проширили све до обале Јадрана. Проконзул Гај Косканије освојио је Солин, важан трговачки центар Далмата, диктирајући пораженима pax Romana. Последњи, четврти рат, вођен је 34 и 33.г. пре н.е. Октавијан је, Клис, главну градину Далмата, освојио и то је био њихов коначни пораз пред брахијалном империјалном силом. Исходили су, за себе, статус федерата За проучавање историје Илирије, незаобилазно дело је Фарлатијева Illyria Sacrum, осмотомна историја цркве коју су, у ΧVIII и ΧIΧ веку, приредила три италијанска језуитска свештеника: Филипо Ричепути, Данијеле Фарлати и Јакобо Колети.79 Фарлати каже: „У историјском смислу, постоје две Србије, једна Србија је Приморје или Приморска Србија“. Приморска Србија се још назива и Горњом Далмацијом.80 Повремено, Фарлати употребљава термин Медитеранска Србија81 тврдећи да она почиње од реке Цетине;82 у њен састав улазе Неретванија, Захумље, Травунија- Конавле и Дукља.83 По Фарлатију,жестоки Срби са Неретве прокрчили су пут стварању српских жупанија и, најпосле – српској државности: „Gens Serbica ferox immitis haec era tuna e quatorzupaniis e quibus regnum Serbliae maritimae constabat“.84 Са Неретве се власт шири на Захумље тј. Травунију, са средиштем у Требињу;85 епонимни Павлимир започиње обнову државе, где Дукља постаје центар српске државности86 – ту је основана српска црква под чијом јурисдикцијом су били Бар, Будва, Котор, Улцињ, Свач, Скадар, Дриваст, као и Србија, Босна, Травунија, Захумље и Неретванија. Након припајања Неретве Захумљу, приобаље, између Цетине и Неретве, назива се Крајином, quae olim ad regnum Serbliae pertinebat.87 Део Приморске Србије, од Цетине према истоку, укључујући Горњу Далмацију, назива се војводством св. Саве или Херцеговином.
1 Плиније, у књизи VI, глава 7, их смешта у област Меотског језера, са Валима.
2 Прва насеља подигнута су на Бабљој гори, огранку Карпата, названа Вагибаријом (Vividaria, Vidioarija) како пише Јорнанд, глава V, страна 16 и глава XVII, страна 52. Такође забележено и у Занони, Атлас Пољске, карта број 17.
3 Chrovatie. О различитим именима за Хрвате (Horvatie, Hervoi, Chropawy) пишу Јорнанд (глава 5) и Константин Порфирогенит у ДАИ, поглавља 13.29, 30.31.32. као и Никита Хонијат, страна 103 и 104.
4 Chrobatos.
5 Становници Харабатије или Хробатије била су племена Белих Хрвата (Chrovates blancs), Кроата(Croats) и Словена (Slavs). Историчари и хроничари још помињу племена Карпијана (Карпата) и Борана (Boranes), непознатог порекла. Њихово присуство је забележио Птолемеј на својој осмој табли (Европа). Борани су били јако племе, временом оснажено, па су 253.г. успешно продирали пљачкајући и руинирајући провинције Рима, бележи Еутропије у књизи IX, глава 6. Могуће је да су Борани били мало племе сарматског народа. Временом, сва ова племена, ће напустити своја карпатска станишта и отићи на разне стране.
6 У српском језику постоји земља, Хрватска јој је име. У њој беше један Лех (Србин) који се звао Чех. Pessina, Kronika, 1,2.
7 Разлог, што Порфирогенит не зна за христијанизацију Хрвата, Секвестер оправдава чињеницом да то није могао ни знати јер је умро 960.г.
8 Константин Порфирогенит, ДАИ, глава XXXI, страна 98.
9 Chrobatie.
10 Међу осталим Србима, а где су живели и Рашани, смештени до мора, до Рима се размножише.Dalimilova kronika, 1,3, Ču Av Čr, Praha, 2009.
11 Константин Порфирогенит, ДАИ, глава XXX, стране 96, 99 и 100.
12 Ibid, глава XXXIII, страна 103. Такође о томе пишу Теофилакт, Теофан, Кедрин и Гебхард.
13 Lenzanes.
14 Sorb.
15 Односи се на Венде из Венланда (Wendenland), регион у Германији, на границама Бранденбурга, Макленбург- Западне Помераније и Доње Саксоније, са средиштем у северноисточној Немачкој.
16 Bohusz, Reserches historiques, 106- 110.
17 Дукљанин Светопелеком, краљем Велике Моравске, о коме су кружиле бројне легенде, назива Мутимира или Часлава, краљеве из династије Властимировића.
18 Surbia.
19 Није јасно о ком се синоду ради и велико је питање да ли је одржан баш у Дувањском пољу како пише Дукљанин.
20 Aransonam, Aronsio.
21 Ragusa, Дубровник, првобитно Laus.
22 Изразе Црвена и Бела Хрватска, пре Дукљанина помиње венецијански дужд Дандоло, каосинониме за српско име. Употреба ових назива ретка је и споредна, не помиње је нити једна канцеларија, укључујући и папску.
23 Географи су користили термине Superior и Inferior Dalmatia.
24 Lupiam (река Лаб).
25 Љетопис попа Дукљанина, 113- 114, С. Мијушковић, Просвета, СКЗ, Београд, 1988.
26 Народ назван Србима велики део Далмације заузима. Eginhartus, De Vitae est Gestis Caroli Magni, 192.
27 . Један Србин са војном пратњом, именом Звонимир или Светимир, искорачио је напред и учинио да одјекне бес оружја у земљама што припадаше краљу, чије име повесничар не познаје, а он бејаше умро природном смрћу; у Превали, Босни, такође у Мезији и Дарданији, Звонимир је бранио част краља Словена иако нема помена о овој промени власти. Gianantonio Boman, Storia civile ed ecc. della dalmazia, Croazia e Bosna, I, 302, Locatellii, Venetis, 1775.
28 Павле Ђакон, књига IV, глава 41.
29 Zachlum, Terbun, Arenta, Dioclea.
30 Michel Wusewicz.
31 Константин Порфирогенет, ДАИ, глава XXX страна 95, глава XXXII; Vita Basilii, страна 178.
32 Svinimir.
33 Српски дијалекат је сачуван до данас у говору Бугара.
34 O томе пишу Кинам (стране 58, 59, 123 и 124), Никета Хонијат (стране 60,61,89,186).
35 Константин Порфирогенит је владара који је повео Србе из Беле Србије на Балкан прозвао Непознатим архонтом. Владао је од 610- 641.г. Умро је пре 680.г. Имао је титулу архонта (αρχων) што је подразумевало уједињену црквену и световну власт, у једној личности.
36 C. Porphyrogenetus, DAI, XXXII. у B. Ferjančić, Vizantijski izvori za… Beograd, 1959.
37 Βόισεθλαβος.
38 Principality of Serbia.
39 Arsa (Arsia), Doclea. Корен српске државе на Балкану је, око петог века, у Старом Расу где је, као престоница, обновљено велико аланско утврђење. Рашка ће доцније обухватити територију Дукље, Зете, Босне, Далмације и западног дела Косова.
40 Βοςονα, област уз реку Босну, данашња територија града Сарајева и Високог.
41 VVISSASCLAVO DVCI.
42 Крстионица се, 1941.г. нашла у Загребу као Мусолинијев поклон Павелићу, поглавнику НДХ. Њено касније смештање у нинску цркву послужило је (како се не би вратила у Србију јер припада њеној културној баштини), хрватским псеудоисторичарима да исфабрикују причу о Вишеславу хрватском принцу иако се Хрвати, као народ, уопште не помињу у писаним изворима тог времена, а камоли неки њихов тобожњи владар. Више о самој крстионици и овом фалсификату у Ђ. Јанковић,Српско поморје од 7 до 10 века, САД, Београд, 2006.
43 Νερεντανοι.
44 Nerentanorum princeps.
45 Drosaico, Luditus (Ludisclavo). Драшково презиме Маријан долази од имена Морава.
46 Уговор, иако минимално делотворан, је запечаћен са Драшком Маријаном, такође судијом, са неретванских отока. Касније је нападао Венецијанце. Indentities in Early Mediaval Dalmatia, V, Bepolos Pub. Turnhout, 2008.
47 Ibid.
48 Τοδοσθλαβος.
49 Рас је добио име по локалитету и реци Рас (er Ras) у Адербиџану, некадашњој аријевској постојбини, а не по латинској речи арса (arsa, пржење) како погрешно (и без икаквог логичног основа) импутирају неки историчари. El Masudi, Meadows of gold and mines of gems, 462, Aloys Sprengler MD, London, 1841. Такође, Помпоније Мела наводи два града са истим именом у Африци. Један, Рас, налази се 17 км од Бизерте а други је Skikda/Thapsus; за њега Вибијус Секвестер каже да се некада звао Рас/Скикда. О овоме опширније код E. Lipinski, Itineraria Phoenicia, 392, Peeters Publishers, 2004.
50 Rascia.
51 Кнежевина се простирала између река Уне и Купе, са планинама Козаром и Грмечом те Србом као важним упоришном градином.
52 Siscia civitate relicta ad Sorabos quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dictur fugiendo se contulit. Annales Regni Francorum, anno 819- 822.
53 Borna, dux Guduscanorum et Guduscanorum. Гудушчани су били Лужички Срби (Далемници), насељени у Лику из Лужице. Опширније у Vita Hludowici.
54 Ivo Goldstein, Ponovo o Srbima u Hrvatskoj u 9 stoljeću, Historijski zbornik, X XXVII (1), Zagreb, 1985.
55 J.W. Аntwerp Fine, The Early Mediaval Balkans, A Critical Survey From The Six To Late Twelfth Century, University od Michigen Press, 1991.
56 Територија којом је владао Људевит и после његови наследници, до Људемисла, називала се, до XVIII века, Морлахијом (Morlacchia) а њени становници Моровласима или Власима (Marrovlach, Morlach, Vlachs). Морлахија је имала две области: Велику Морлахију, Major Vlachia (Динарски масив и део северне Далмације) и Малу Морлахију (Minor Vlachia) – област северно од Пожеге са територијом између Саве и Драве. Моровласи или Црни Власи, били су измешано ромејско и домородачко становништво. Данас хрватска псеудоисторија својата овај народ мада не постоји нити један докуменат или писани извор да потврди Људевитово, Људемислово или Кеглевићево (моровлашка племићка кућа из XVIII века) хрватство јер они никад Хрвати били нису. S.Clissold, C.Darby, A short history of Yugoslavia from early times to 1966, 12, Cambridge University Press, Archive, 1968.
57 P. Riche, The Caranthanians, a family who forged Europe, 158- 159, University od Pennsylvania Press, 1993.
58 Ζαχλουμων. Главни, стони град, како му име каже, био је Стон (Stagnum) на полуострву Пељешцу. После је седиште жупаније измештено у Столац.
59 Историчар Натко Нодило напомиње: „У Дубровнику, ако не од првог почетка, а оно од памтивијека, говорило се српски, како од пучана тако и од властеле, како код куће тако у јавном животу и опћини, а српски је био и језик расправни (судски)“. Natko Nodilo, Prvi ljetopisci i davna historiografija Dubrovačka, 92, svezak 65, JAZU, 1883.
60 Μακρισκικ.
61 Ιοσλα.
62 Γαλυμαενικ.
63 Δοβρισκικ.
64 C. Porphyrogenetus, DAI, 32, 33.
65 Τερβουνια.
66 Ορμος, Ρισενα, Λαικαβετοι, Ζετχε. Porph. Ibid.
67 Βελαής.
68 V. Grumel, La chronologie, 390, Paris, 1958.
69 Κραινα.
70 Φαλιμηιρης, Τςουτςήμερης.
71 Croatiam Rubeam vocavit.
72 Quae et Superior Dalmatia dicitur est. Тибор Живковић, Gesta regnum Sclavorum, I, 56, Манастир Острог, Београд, 2009.
73 Највероватније од стране Маретића, првог преводиоца Летописа.
74 Primas Serviae.
75 Serblos Diocleates, Diocleates Serbiensi, Serbliane Ecclesianae; Jacobo Coleto, Illyrici Sacri, VIII, 43, Venetis 1819.
76 Vatroslav Jagić, Historija književnosti naroda hrvatskoga i srpskoga, I, 138, JAZU, Zagreb, 1867.
77 Словени што се називају Далматима и Боемима, Срби су. Аnnales Fuldenses.
78 М. Заниновић, Илирско племе Далмати, Годишњак, свеска 4/5, Центар за балканолошке студије, Сарајево 1966/67.
79 Служећи као венецијански војни свештеник, Ричепути је увидео потребу за историјом цркве у земљама древне Илирије. По повратку у Рим, 1720.г. поднео је цркви кратак план књиге –Prospectus Illyrici sacri suisu historiam describendian typisque mandamum suscipit P. F. Receputi. Уз папску подршку, првих седам књига је објављено под Фарлатијевим именом, уређивачем првих пет томова. Први том је објављен 1751.г. а преосталих осам 1819. године.
80 Superioris Dalmatiae, idest Serbliae maritimae.
81 Serblia mediteranea; tum mediterraneos… tum maritime qui Dalmatiam superioris incolebant.
82 Serblia pars Dalmatiae cisalpinae orientalis ad Zentina fere initium duciti.
83 Неретљани, Захумљани, Травуњани- Конављани, Дукљани – сви су Срби: „Hi omnes Serbli erant“.
84 Народ Срба, немилосредно агресиван и њина господа, од четири жупаније, краљевство Срба у приморју установише.
85 Suamque et regni Serbliani sedem in eadem urbe constituit.
86 Paternum Serbliae regnum.
87 Подручје које у целости припада краљевству Срба.
КОМЕНТАРИ