„Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… Сви они...
То је најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило.
Ја сам са тим начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно и економско подизање, далеко од свих политицких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити, дати им њихову државу.
Границе ће бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повуци не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу; где каже језик и обичаји, традиција и најзад где се сам народ по слободној вољи определи, па ће бити и право и Богу драго.
А Италијани? Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити… Ти су људи сви одреда, прозирни као чаша, незајажљиви и у толико мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи.
Не заборавите Височанство, моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати.”
