Потомци се одрекли предака

Деведесет година после пробоја Солунског фронта, једне од најславнијих и најтежих битака у историји српског народа, на дан 15. септембра ...

Деведесет година после пробоја Солунског фронта, једне од најславнијих и најтежих битака у историји српског народа, на дан 15. септембра 2008. године, представљено је ново, десето издање књиге „Солунци говоре“ Антонија Ђурића, неуморног књижевника и новинара, који је као младић робовао у комунистичкој робијашници у Сремској Митровици, преживео многе животне недаће, али никад није изгубио веру у Божју правду и истину. На Марковдан ове године, у храму Светога Марка у Београду, Његово Високопреосвестенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије уручио му је Орден Светога Саве, и том приликом рекао да је Антоније Ђурић „сав свој живот ставио у службу имена Божјег и достојанства имена српског светосавског и православног“.

Двочасовну пажњу присутних у препуној Римској дворани Библиотеке града Београда, на промоцији књиге „Солунци говоре“ посебно је наградило надахнуто завршно излагање Антонија Ђурића које преносимо у целости.

БЕСЕДА АНТОНИЈА ЂУРИЋА

Благодарим Господу Богу на овом радосном дану, благодарим Просвети на овом лепом дару, којим је даровала потомке старих ратника, благодарим доктору Петру Опачићу на његовој беседи.
Благодарим и вама, господо, који дођосте на овај сабор потомака, синова и кћери и унука оних српских ратника који су нас у судбоносним годинама задужили својом јуначком борбом у одбрани отаџбине, својом жртвом, својом невиђеном патњом, а свет су задужили својом врхунском етиком, уграђеном у морални кодекс човечанства, у свеопште вредности слободе и демократије.
Кад мајка Златија Гредељевић, сељанка из села Биоске у подножју планине Таре, испраћа четири сина у рат овако им говори: „Моји синови, моји соколови, ви идете у рат да браните отаџбину! Слушајте своје старешине, али послушајте и мајчин савет: туђе не дирајте, са мртвог ништа не узимајте, рањенику ма чије војске помозите да преболи ране, сви су они нечији синови. Кући се не враћајте покуњена чела“.

Шта нам открива ова српска сељанка? Открива нам своју јеванђељску душу, открива нам исконску етику овог народа да се не посегне за туђим, да се поштује култ мртвих и да се сваком човеку у невољи, макар то био и непријатељ, помогне.
Да испричам још један догађај. На Солунском фронту у једној борби, бивају рањена два сина генерала Бошковића. Кад су их пренели у француску војну болницу, француски лекар изрази чуђење: Зар је могуће да и генералски синови буду у првој борбеној линији? На то један рањеник, сељак из Шумадије, покуша да објасни доктору: „Видите, докторе, ми Срби имамо различите очеве, али имамо само једну мајку, отаџбину, и за ту мајку гинемо сви без разлике…“
Питам узгред: имамо ли ми данас отаџбину? Докле сеже, где су границе наше отаџбине? Је ли наша отаџбина испарцелисана на 450 странака и партија, и сви се у странку заклињу, Бога и отаџбину не помињу! Отели су нам Книнску крајину, тај бедем Српства, отели су нам обе Славоније, део Срема, отели су нам Косово и Метохију, прете нам отимањем Рашке области и Војводине. А Срби, шта Срби раде? Има ли Срба у Србији? Питао је недавно и један српски прота из Холандије. И чуо одговор: Ако има Срба, онда се вешто крију!
Срба, наравно, има, али одавно нема оне Србије наших очева и дедова, нема оне Србије пуне моралног здравља и моралне лепоте. Нема оне Србије коју је поштовао и волео свет. Ту Србију су убили, утамничили, осакатили, опљачкали, протерали у свет српски комунисти и њихов вођа и учитељ Јосип Броз, онај из 25 регименте 42. хонведске дивизије која је у претходном рату починила највеће злочине у Мачви и Подрињу.

Тај сурови погром Срба, те масовне гробнице најавио је Јосип Броз у свом првом говору у Београду. Рекао је: Србија нема чему да се нада, за њу неће бити милости. А Милован Ђилас, мислећи да Броз није довољно јасан, рекао је да Србији није довољно пуштена крв.

Србији и Србима се и данас пушта крв.
Данас неки окорели комунисти, који се не зову више тако, и који уместо петокраке носе крстиће и бројанице, оптужују мртвог Броза за све несреће које прате Србију. Оптужују га и они који су све што је у њима било најлепше – младост, интелект, полет, снага – потрошили служећи њему, Брозу и његовој партији, а сада као ислужене, интелектуалне раге, ником више потребне, показују бригу за Србију. И чуде се како се Србија нашла у оволиком злу, а не помињу свој допринос том злу.

БРОЗ И КОМУНИСТИ

Сви ми знамо да би Броз био нико и ништа без српских комуниста. Шта би, збиља, Броз био без Ранковића, Ђиласа, Пенезића, Стамболића, Милоша Минића, Владимира Дедијера, Драже Марковића, Коче Поповића, Пека Дапчевића, Светозара Вукмановића Темпа, генерала Жежеља и Љубичића, Мијалка Тодоровића – помињем само нека имена Брозових апологета и унесрећитеља Србије.
А шта би они били без Броза? Чиме би се бавили, од чега би живели, чију би траву косили, коме би воду носили, кад би се уселили у туђе виле, станове, у дворове Карађорђевића? Кад би се тако наотимали, па сада влада, под притиском међународних судова, мора власницима да врати отето?
Да подсетим: према извештају министра Александра Ранковића, објављеном у јунском броју партијског листа Борба 1951. године у затворима се нашло три милиона и осамсто хиљада душа. То пише у петогодишњем извештају министра Ранковића.
Укратко: све што су срчани, храбри и мудри Срби у минула два века стварали, сакупљали, сабирали, све што су укрупњавали у целину, враћали стопу по стопу земље коју су нам туђинци отимали, стварајући тако широку српску државну заједницу, све што су вековима обнављали, неговали, бранили и одбранили у суровим ратовима – све је то уништено у доба наопаке комунистичке владавине.
Нећу о књигама, али хоћу о јунацима, хоћу о мајору Гавриловићу, о војводи Петру Бојовићу, о војводи Степи Степановићу, о споменицима подигнутим у славу њихових дела. Хоћу, дакле, о мајору Гавриловићу: то је онај легендарни мајор, командант пука који се буквално клао са непријатељима на Дунавском кеју осмог октобра 1915. године. Још у нашем слуху одјекује његова беседа:
„Војници, тачно у три часа непријатељ се мора разбити вашим силним оружјем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора да остане светао…“. У тој крвавој борби мајор Гавриловић је рањен. Прославио се и на Солунском фронту.
У априлском рату 1941. године Гавриловић је заробљен – кад се у пролеће 1945. године вратио у град који је у два рата јуначки бранио, спроводили су га од Марибора до бившег усташког логора на Сајмишту, где су га испитивали, изгладњивали, питали зашто је дошао, да ли намерава да дигне устанак против Броза. Умро је после месец дана. Његове кћерке, Милица и Емилија, кад су Брозовићи упали у њихов стан, доживеле су невиђену бруку и срамоту… На њихове очи Брозовићи су од црвеног лампаса на мајоровим панталонама изрезивали петокраке звезде… Никад нису ни заборавиле ни опростиле, понижене и увређене. Нису дошле ни на представу „Солунци говоре“ која се у Београду изводила десет година и у којој се изговара чувена беседа њиховог оца.

СУДБИНА КРАЉЕВОГ ВОЈВОДЕ

Брозови „ослободиоци“ упали су у кућу војводе Петра Бојовића у Трнској улици под бројем 25. Много им се допала та кућа: радо би се уселили. Кад су ушли, приметили су војводин мундир преко столице, а на столу војводину шапку. Већ и сама чињеница да је Бојовић био „краљев војвода“ била је довољна да „ослободиоци“ примене силу: најпре су шутирали његову војводску шапку, а потом су, после грубих речи насрнули и на слабашног војводу, тада на завшници девете деценије живота. Војводин син Добросав скочио је да заштити оца, али је савладан снажним ударцима и убрзо потом упућен у робијашницу Сремске Митровице. Кад је војвода умро, превезен је на таљигама на Ново Гробље.
Војвода Степа Степановић прогнан је са улице у Чачку, која је носила његово име, из школе која је такође носила његово име, једино нису дирали његову гробницу коју је војвода сам себи подигао.
Плоча на спомен-чесми код планине Јелице, на путу Чачак-Гуча, коју је краљ Александар подигао у славу драгачевских јунака, замењена је новом на којој је стајало да је чесма подигнута у славу неког партизанског команданта који је побио грдне Немце. Људи се нису стидели, Бога се нису бојали.
У центру Краљева био је величанствени споменик српским јунацима, али је краљевачка општина, поводом прославе дана Републике, одлучила да га измести на гробље. Много је ратничких суза проливено због овог срамног чина…
И – да не ређам даље: све што је припадало Солунцима, срушено је и оскрнављено. Једини споменик који није диран био је онај који је чувени немачки војсковођа Макензен подигао јуначким браниоцима престонице.
Приметили сте свакако да новопечени верници, стари комунисти, цвиле над нашим светињама на Косову и Метохији – боре се, кажу, за наше Високе Дечане и нашу свету Грачаницу, а гурају у заборав сурову истину да су српски комунисти наше Дечане претворили у политичку школу Јосип Броз Тито. Уместо мириса тамјана, из ове светиње ширио се безбожнички смрад.
Наша света Грачаница била је претворена у крваву тамницу за Србе, који за братственике нису могли да прихвате дојучерашње балисте и фашисте, убице и прогонитеље Срба са Косова и Метохије.
Српски комунисти су срушили Српски православни храм у Ђаковици, и на темељима тог храма подигли јавни клозет. Они су показали Шиптарима како се руше српске светиње. Која су све зла починили српски комунисти свом народу – о томе се спремају томови књига.
Загледајте се у светао лик Пантократора у цркви Карађорђевића на Дедињу – приметићете метак у челу. И све ћете схватити: ко пуца у Бога, човек му ништа не значи. А у мојој књизи Црвена куга наћи ћете како су српски комунисти сахрањивали Бога.
И да закључим: Србија, као и други народи, има и понеког непријатеља, нарочито у онима који би да нам отимају драгуље земаљске и да на њима оснивају неке своје независне државе; има их и у појединим светским моћницима који су умислили да су већи од Бога, има их свакако и у разним сектама, али су њени највећи непријатељи они са српским именом и презименом, који су верно и слепо служили аустроугарском фелдвебелу Јосипу Брозу и његовој партији.
Многи сада уместо партијске књижице носе крстиће, бројанице и иконице, а нико од њих да каже: кајем се што сам припадао тој умоболној партији која је унаказила племенито и лепо лице Србије.
Солунски ратници јесу наши очеви и дедови, а колико смо ми њихови потомци – нека свако упита себе.

КОМЕНТАРИ

BLOGGER

Име

Бонбардовање 1999,2,Занимљивости,54,Злочин "Олуја",3,Злочини,52,Историја Српске Босне,72,Новости,2,Одбрамбено-Отаџбински рат 1992-1995,28,Остало,104,Православље,15,Република Српска (БиХ),23,РС Крајина,12,Србија,3,Сребреница ЛАЖ која траје,17,Српска историја,159,Српски језик,23,Црна Гора,2,English,3,
ltr
item
БЛОГ Српска Босна: Потомци се одрекли предака
Потомци се одрекли предака
http://srpskaistorija.files.wordpress.com/2013/12/potomci-se-odrekli-predaka-1.jpg?w=312&h=354
БЛОГ Српска Босна
http://srpska-bosna.blogspot.com/2015/04/blog-post_76.html
http://srpska-bosna.blogspot.com/
http://srpska-bosna.blogspot.com/
http://srpska-bosna.blogspot.com/2015/04/blog-post_76.html
true
5778207747254231822
UTF-8
Учитани су сви постови Није пронађен ниједан пост ПРИКАЖИ СВЕ Прочитај више Одговори Откажи Избриши Од Почетна СТРАНИЦЕ ПОСТОВА Види Све ПОВЕЗАНИ ЧЛАНЦИ ОЗНАКА АРХИВА ТРАЖИ СВИ ПОСТОВИ Није пронађен ниједан пост са Вшим захтевом Назад на Почетну Недеља Понедељак Уторак Среда Четвртак Петак Субота Нед Пон Уто Сре Чет Пет Суб Јануар Фебруар Март Април Мај Јун Јул Август Септембар Октобар Новембар Децембар Јан Феб Мар Апр Мај Јун Јул Авг Сеп Окт Нов Дец управо сад пре 1 минуте $$1$$ minutes ago пре 1 сата $$1$$ hours ago Јуче $$1$$ days ago $$1$$ weeks ago пре више од 5 седмица Пратиоци Прати THIS CONTENT IS PREMIUM Молимо поделите како би откључали Копирај Сав Код Селектуј Сав Код Сви кодови су копирани Can not copy the codes / texts, please press [CTRL]+[C] (or CMD+C with Mac) to copy