После месеци константних напада далеко јачих Аустроугара, српска војска се нашла на корак од краха – без хране, одеће и обуће, са мало му...
Агонија је трајала два месеца… у блату, по мразу, снегу и киши… стално на опрезу, стално у рову и под непријатељском паљбом… без сна и одмора… Колубара 1914. године… Ова дирљива прича десила се управо тада.
После месеци константних напада далеко јачих Аустроугара, српска војска се нашла на корак од краха – без хране, одеће и обуће, са мало муниције и, што је најгоре, слабог морала. Аустроугари су стигли до Колубаре, на бечком дрвору већ се славила победа, а светски медији јављали су о пропасти Србије.
А онда је пред Колубарску битку, остарели краљ Петар са оба своја сина сишао у ров. Забележено је да је ово говор који је одржао исцрпљеној и уморној војсци:
„Децо моја!
Ви сте се заклели да браните отаџбину и свога Краља, али ја вас разрешавам заклетве дате мени, јер животи, и ваши и мој, припадају само Србији за коју морамо сада победити или умрети!
Ја сам дошао међу вас да је, са онима који хоће да се боре за њену слободу, одбранимо или погинемо!
Сад је дошло време да ми бранимо своју земљу, њиве, огњишта. Међу вама има и оних који су посустали и зато сваки онај који не може, нека слободно одложи оружје и нека се врати кући, ја му праштам.
Остали, напред!”
Речи народног „краља Пере” одзвањале су много шире од блатњавог рова. И, као у бајци, учиниле су немогуће!
Препорођени војници, одморени у складу са брилијантним планом генерала Мишића, незаустављиво су јурнули на непријатеља и потиснули га доносећи Србији победу о којој се и данас прича у војним школама широм света.
Немачке новине су после Колубарске битке писале:
„Србија је још једном васкрсла из гроба Косова поља и из Колубарског врела црпиће током читавог једног века горду храброст за највеће битке.”
(Дневно/РТС)
КОМЕНТАРИ