др Ђорђе Јанковић: Забрањена археологија и забрањена историја Срба (2)

Др Ђорђе Јанковић један је од ретких стручњака за средњовековну археологију код нас. Утемељивач је рановизантијске, ранословенске и рано...


Др Ђорђе Јанковић један је од ретких стручњака за средњовековну археологију код нас. Утемељивач је рановизантијске, ранословенске и ранохришћанске археологије у Србији. Рад је започео 1971. године у Музеју Крајине у Неготину, а од 1977. до 1978. био је запослен у Археолошком институту у Београду.

На Филозофском факултету у Београду, каријеру је започео као асистент за средњовековну археологију. Магистрирао је 1977. године са радом Обала Дунава између Сипа и ушћа Тимока у периоду ВИ−XИИ века. Десет година касније, докторирао је са темом Становништво Балкана у ВИ и почетком ВИИ столећа. У зва­ње доцента изабран је 1988, а шеф Катедре за средњовековну археологију је постао 1997. Био је руководилац многих археолошких истраживања и има велико искуство у раду на терену. Аутор је великог броја научних радова и публикација.

Рад др. Јанковића је изазвао многа неслагања и полемике у јавности. Данас када је у пензији више не можеда „трује“ студенте, али има више времена да пише.

Истраживали сте многе цркве и манастире на територији Босне и Херцеговине и покушали да аргу­мен­товано укажете на фалсификовања њиховог порекла, старости и конфесионалне припадности. Да ли се данас, осим Вас, неко од срп­ских стручњака и званичних инсти­ту­ција озбиљно и континуирано бави разоткривањем фал­си­фи­ката и спречавањем затирања доказа о присуству Срба на не­ка­даш­њим западним територи­­­­­­­­­­­јама?

Нажалост, сва таква делатност је сведена на појединце, и то пре свега у Републици Српској, а и они узмичу, да не би остали без радног места. То није никакав систематски рад, већ научна радозналост или стицај околности. Једноставно, чињенице саме излазе на светло дана, не могу се бесконачно сакривати. У Бијељини су у темељима једне џамије нађени надгробни споменици са ћириличним натписима, из којих се види да је ту негде у средњем веку постојао православни манастир и још најмање две цркве. Али властима није пало на памет да финансирају њихово проналажење.

Знали смо да рушимо џамије, а не умемо да пронађемо своје цркве, што указује на оне усађене комплексе у време комунизма. У Кијевцима код Градишке је Милан Ђурђевић открио стародревну цркву, можда и манастир, и поменути ћирилични натпис из 1301. године!

То откриће из основа мења представу о Босни, богумилима, те земљи донетој на опанцима. Било би природно да се око тог открића окупе најумнији српски научници свих одговарајућих струка са разних страна, да се укључе страни научници, да држава све то финансира, али ништа од тога.

Недавно сам био код цркве Покрова Пресвете Богородице у Шиповљанима код Дрвара, која је обновљена на месту цркве из античког доба, као што су и цркве манастира Тврдоша код Требиња или Иловице на Превлаци код Тивта. То нису ситнице, то су важни подаци, који ће једног дана променити садашњу званичну историју Европе, а када ће то бити зависи умногоме и од наших власти.

Можемо ли да констатујемо да је средњовековна прошлост Срба на територији Балкана ос­та­ла и даље мистерија и због чега?

За мене више није мистерија, а била је до открића громила и ископавања у манастирима Тврдошу и Иловици. То су кључна открића која су ми отворила очи. Ове истине ће доспети до јавности, али питање је када. Велики труд се улаже да се то што више одложи, али је неминовност. Враћамо се на Ваше прво питање. Газдама не одговара да Срби имају самосвест да су своји на својему, одувек, да имају историјско право старо хиљадама година, да имају отаџбину, земљу отаца, а не домовину где случајно живе као Хрвати или Американци, или као нека британска, немачка или француска нација, образована, како кажу, у XVIII–XIX столећу.

Данас смо сведоци појаве да се помоћу друштвеног инжењеринга стварају нове државе и нације са тенденцијом да прерасту у народ. Наивно је претпоставити да не постоји и обратни процес рушења и затирања колективног сећања малих народа који се не уклапају у савремену слику света. Како само веома стари народи имају мито­ло­гију изнедрену из колективног архетипа, историју, фолклор и др., а самим тим и ма­те­ри­јалне доказе свог постојања кроз дуги временски период, нису ретке ни намерне девастације историјских објеката и археолошких налазишта на нашој територији. Ви сте радили ис­тра­живања на Косову и Метохији. Са чим сте се сусретали тамо?

Косово и Метохија су посебно нападан део нашег бића, и не случајно. Мит о Косовској бици нас, како је то показао Александар Лома, повезује са Махабхаратом и Индијом; додао бих да то није само мит, већ усуд, задатак који треба да спроведемо да бисмо се спасли, као народ са личношћу. Ето једне стране одговора на Ваше питање – истражити то митско, предање, оно што је суштински део нашег бића, без кога можемо да нестанемо.

Указаћу на неке археолошке примере, јер се данас и не може учинити више. Почећу са базиликом датираном на IV–VI столећа под Панчићевим врхом на Копаонику; следи бифуркација код Неродимља, развође Балканског полуострва, где су наши дворци, а изнад је врх Љуботен са 2.500m висине, на коме се славио Свети Илија; затим Метохија са својим прастарим манастирима и црквама; те постојбина цара светог Јустинијана Великог, словенског имена Управда, са гробовима његових родитеља, његовим дворцем…


Друга страна одговора јесте заштита археолошког наслеђа. У Југославији је у време социјализма заведен несретни систем којим је археолошко наслеђе подељено на непокретно које је предато у надлежност заводима за заштиту споменика културе, и покретно, које је предато музејима, али заводи имају власт над музејима. То је основни узрок пропадања археолошких налазишта, уз примитиван закон, непримерен европским стандардима.

Иако је, рецимо, познато да је на Космету било најмање пет двораца, као и да су тамо изузетно значајна друга историјска места, није уложен ни динар да се све то открије и истражи. Понегде се радило симболично, као на Новом Брду, али било би важније да се истражи неки дворац или престоница. На томе су радили некомпетентни стручњаци, са циљем да остваре дневнице, а не да би се утврдила истина о неком питању, као уосталом и многи данас.

И док су, наводно, тражили гробове учесника Косовске битке, око Грачанице су приликом копања дренажног канала раскопаване људске кости и по њима се газило. Тамо је септичка јама направљена у гробљу из XI столећа. Данас на граду Звечану тешко може да се пронађе рушевина цркве Светог Ђорђа, у којој се Немања молио пред битку код Пантина, толико је зарасла у коров. Требали рећи да би ту цркву. нека друга држава одавно обновила!

Један наш врло угледни научник је из албанске литературе преузео податак да је тврђава Петрич код Урошевца, на којој никада није био, домородачка (по њима албанска) тврђава VI столећа, иако је то српско историјско место. Ту је краљевић Душан заробио свог оца Стефана Дечанског. Гробља X−XI столећа су опредељивана у некакав рани средњи век, и приписивана некаквим Словенима, а не Србима, јер су се аутори, иако нису били чланови комунистичке партије, самокритички стидели српског имена.


Професор Реља Новаковић је сам истраживао Косово и Метохију, и са рушевина града Чечана, које су Албанци уништили после II светског рата, откупио неке изванредно важне налазе, а остало је продато у Италију. Тако је случајно спасао уломак крчага са најстаријим глагољским записом на тлу бивше Југославије, сведочанство начина плаћања пореза код Словена, дакле археолошки документ од изванредног значаја за све Словене и сву Европу, ону којој је стало до знања о пореклу сопствене културе. Колико људи код нас данас зна за тај налаз из Чечана?


На другој страни, и Албанци раде своје, то је углавном пљачка гробова у срушеним црквама и других археолошких налазишта, што је општа појава у бившим социјалистичким земљама. Када су Албанци правили ровове на Градини у Великом Трнову код Бујановца, нађене предмете су однели у Приштину, а објавила их је Еди Шукриу у аустријском часопису. Има и наивног фалсификовања чињеница. Рецимо, откопали су рушевине цркве на Новом Брду и датовали је у XII столеће, да би је прогласили за своју цркву из времена пре него што су Немањићи, наводно, окупирали Космет. То је бесмислица, али тако покушавају да пропагандним службама и медијима дају грађу за фалсификовање прошлости.

Много више забрињава чињеница да Албанци римокатолици покушавају да наше преднемањићко наслеђе присвоје и замене својим. Пре више од двадесет година, био сам код тадашњег епископа Павла у Призрену. Он ми је тада указао на манастир Винчу, Бинчу, по коме се зове Биначка Морава. За тај манастир није чуо ни свештеник који је био са мном, иако је рођен 50 километара даље, а служба заштите и наука нису имале никакве податке; сада је срушен. Када сам отишао тамо, затекао сам манастирчић са драгоценим живописом по значају и лепоти, из XVI столећа, кроз чију су порту Албанци направили сеоски друм. Али сам у близини видео и модеран римокатолички манастир.

А ствар је у томе да се Винча као место спомиње у Скопској епископији, у повељи цара Василија из 1019. године, а данас постоји седиште римокатоличке бискупије у Скопљу, која обухвата Космет. Другим речима, они настоје да успоставе свој континуитет на нашем тлу, да једног дана кажу како ту имају свој манастир од XI столећа, међу својим народом, који су им Срби узели под Немањом.

Шта археологија може да каже о преднемањићком присуству Срба у данашњој Северној Албанији и Западној Македонији?

Врло мало. Постоје у Македонији налази из града Баргале – Брегалнице, источно од Штипа, који се могу повезати са Србима из VI столећа. Такође, познато је постојање необјављених налаза словенске и српске грнчарије из VI−VII столећа из античког Скопља.


Западно од Скопља се, иначе, налазио град Собри. Неки примерци накита са Преспе и још неких налазишта повезани су са северним српским просторима из IX−X столећа. Из Албаније има више података, али су неуједначени и, често, непоуздани. Неки брошеви из VI−VII столећа, пронађени у околини Скадра, у Љешу и Кроји, потичу из шире области око Ђердапа. Са неколико налазишта је објављена грнчарија која одговара оној нађеној у пределима Рашке и даље на западу у IX и X столећу. Има и накита који уопштено одговара просторима Самуилове државе, па и Србима. Још више говоре називи археолошких налазишта, рецимо „Kaljaja e Bodinet“, то јест „Бодинова тврђава“, која се налази у близини Охридског језера у Албанији и јасно сведочи где је некада била јужна српска граница.

Познато је да управо сада археолози из Албаније врше истра­жи­ва­ња на територији Косова и Ме­то­хије. Који је циљ њиховог ба­вље­ња тамо и када се могу датирати први налази које сведоче о при­сус­т­ву Албанаца на овој територији?

Не само да раде већ су се, колико знам, преселили у Приштину и основали институт. Нагађам да им је циљ да докажу да су тамо аутохтони, те тако потврде аустороугарске тезе Константина Јиричека и англосаксонске тезе Ноела Малколма и других. Имам утисак да су, по упутствима са Запада, кренули да доказују да су они на Метохији, Косову и на Јужној Морави око Врања потомци преисторијских и античких Дарданаца, а да ће Албанце у Албанији да прогласе за неко епирско латинизирано становништво.

Ако сте приметили, после II светског рата, код нас су „бежали“ само муслимани из Албаније, а никада православни Срби и Албанци или римокатолици. То такозвано бежање од диктатуре Енвера Хоџе било је организовано од режима обе земље. И сада је НАТО населио муслимане из Албаније, пре свега у Приштину. Немогуће је доказати албанско присуство код нас археолошким чињеницама, и на Косову и у Метохији, али знамо шта значи западна пропаганда уз домаћу подршку. Код нас нема археолошких налаза Албанаца.

Говори се о албанским кулама које су ови подизали, али такве постоје и у Плаву, и у Требињу, и у Кратову, Бугарској. Знам за једно гробље из XI столећа на Војуши, које може да се припише етничким Албанцима. Из позног средњег века, има грнчарије којa се може приписати етничким Албанцима у Албанији. Мислим да неки уломци грнчарије из града Свача, у Црној Гори између Улциња и Скадра, припадају етничким Албанцима из XVI столећа. Имајте на уму да су они планинско-сточарско становништво, полуномадско, пљaчкaшке привреде, а такве културе остављају мало својих материјалних трагова.

Да ли су савремени Албанци на­след­ници Илира?

Не. Њихови преци су дошли срединoм XI столећа. Албанце је са Илирима повезала западна пропаганда, у настојању да спречи наш повратак на море. Срби су потомци Илира са Динарског простора.

По ободима Косова Поља, ка­же­те, налазили су се владарски дворови српских краљева забележени још у XI столећу. Познато је да их је било и у осталим нашим крајевима. Такође се у писаним изворима помињу и утврђени средњовековни градови. Колико су такви лока­ли­тети истражени и зашто није остало потпуније очувано ниједно такво место?

Дворци постоје негде сакривени под земљом, док се градови углавном још виде. Давно су започета истраживања Новог Брда, релативно обимна, али безначајна за величину тог највећег српског града у средњем веку. Било је и неких малих пробних ископавања на другим градовима, али се може слободно закључити да нису истражени. Они градови који су на неприступачним местима или далеко од насеља уобичајено су сачувани. Али тамо где су смештени уз албанска насеља, зидови су им често почупани из темеља. Албанци, као досељеници, природно немају никаква предања ни сећања, ни поштовања за таква места, па су их користили као мајдане камена.

Али у Поморју, захваљујући клими и другим околностима, до данас стоје дворци и то под кровом, а мало ко зна за њих. Манастир Подластва је смештен у дворцу цара Душана, манастир Подострог је у двору Стефана Дечанског, а Стањевићи су двор деспота Ђурђа, заједно са придворском црквом; има их још. То што се за њих не зна „заслуга“ је архитеката, јер их они не сматрају за археолошке објекте, упркос Европској конвенцији о заштити археолошког наслеђа. Милентија код Александровца је дворац кнеза Лазара са придворском црквом, а оближњи Козник је кнежев замак, но његово се истраживање спречава да се не би откриле грешке тумача његове прошлости.

ТРЕЋИ ДЕО:др Ђорђе Јанковић: Забрањена археологија и забрањена историја Срба (3)


Раз­го­вор во­дила
Татјана Марковић

Фотографије:
Мирослав Петровић


Извор: konras.rs

КОМЕНТАРИ

BLOGGER

Име

Бонбардовање 1999,2,Давид Драгичевић,1,Занимљивости,55,Злочин "Олуја",3,Злочини,54,Историја Српске Босне,77,Новости,2,Одбрамбено-Отаџбински рат 1992-1995,28,Остало,106,Православље,15,Република Српска (БиХ),23,РС Крајина,12,Србија,4,Сребреница ЛАЖ која траје,17,Српска историја,160,Српски језик,25,Црна Гора,2,English,3,
ltr
item
БЛОГ Српска Босна: др Ђорђе Јанковић: Забрањена археологија и забрањена историја Срба (2)
др Ђорђе Јанковић: Забрањена археологија и забрањена историја Срба (2)
http://srbin.info/wp-content/uploads/2013/12/djordje-jankovic-zabranjena-arheologija-srba.jpg
БЛОГ Српска Босна
http://srpska-bosna.blogspot.com/2015/01/2.html
http://srpska-bosna.blogspot.com/
http://srpska-bosna.blogspot.com/
http://srpska-bosna.blogspot.com/2015/01/2.html
true
5778207747254231822
UTF-8
Учитани су сви постови Није пронађен ниједан пост ПРИКАЖИ СВЕ Прочитај више Одговори Откажи Избриши Од Почетна СТРАНИЦЕ ПОСТОВА Види Све ПОВЕЗАНИ ЧЛАНЦИ ОЗНАКА АРХИВА ТРАЖИ СВИ ПОСТОВИ Није пронађен ниједан пост са Вшим захтевом Назад на Почетну Недеља Понедељак Уторак Среда Четвртак Петак Субота Нед Пон Уто Сре Чет Пет Суб Јануар Фебруар Март Април Мај Јун Јул Август Септембар Октобар Новембар Децембар Јан Феб Мар Апр Мај Јун Јул Авг Сеп Окт Нов Дец управо сад пре 1 минуте $$1$$ minutes ago пре 1 сата $$1$$ hours ago Јуче $$1$$ days ago $$1$$ weeks ago пре више од 5 седмица Пратиоци Прати THIS CONTENT IS PREMIUM Молимо поделите како би откључали Копирај Сав Код Селектуј Сав Код Сви кодови су копирани Can not copy the codes / texts, please press [CTRL]+[C] (or CMD+C with Mac) to copy