Прва битка четника и партизана десила се у Русији 1917. године!

Срби су се у руском грађанском рату који је почео 1917. године фанатично тукли на обе стране. Одбијали заклетву српском краљу, али не и ...

Срби су се у руском грађанском рату који је почео 1917. године фанатично тукли на обе стране. Одбијали заклетву српском краљу, али не и аустроугарском цару. Тито: Највише сам волео мисије на српском и руском фронту.

Октобарска револуција 1917. променила је свет и лишила Србију јединог заштитника у Великом рату. Срби који су се затекли на руској територији упали су у врзино коло грађанског рата. О њиховој улози у тим смутним временима много се и често манипулисало.

– Учешће Срба у Грађанском рату и у интервенцији у Русији још увек није до краја истражено. Срби су се борили како на страни интервентних јединица Антанте, тако и на страни Црвене армије – каже руски историчар др Михаил Вашченко.

Мало је позната прича о “црвеним” Србима који су имали пресудну улогу у разбијању добровољачког корпуса спремног за помоћ српској војсци на Солунском фронту. Још је скривенија истина о лутању Срба из Прве српске добровољачке дивизије који су до Солуна стигли преко Сибира, Манџурије и Жутог мора.

Обе приче, и “црвена” и “бела”, почеле су 1916. у Русији, кад је Србија је била окупирана. После албанске голготе од 420.000 мобилисаних српских војника остало је само 35.000 способних за борбу на Солунском фронту.

Истовремено у руској Галицији, данашњој Украјини, налазило се око 57.000 Словена који су заробљени као аустроугарски војници. Руска царска влада у априлу 1916. одлучује да организује Српску добровољачку дивизију у коју су позвани јужнословенски заробљеници: Срби, Хрвати и Словенци. Наиме, од почетка рата до јесени 1915. око 3.500 заробљених Срба самостално се пријавило у добровољце и дошло руским бродовима у Србију. Српска влада, која је прокламовала као ратни циљ ослобађање “јужнословенске браће”, очекивала је још већи број добровољаца кад им је руска војска дала нове униформе, добру храну и плату. Из заробљеничких логора стизале су хиљаде захтева за пријем у Прву српску добровољачку дивизију, укључујући оне које су писали Чеси, Словаци и Пољаци.

Главни командни кадар дивизије чинило је 69 прекаљених српских официра који су стигли са Крфа, а осталих 440 старешина били су заробљени аустроугарски официри. Да на то нису заборавили, показало се чим је дошло време полагања заклетве – официри Хрвати, који су били у контакту са сународницима у Југословенском одбору, одбили су да положе заклетву краљу Петру и Србији. Тражили да нову заклетву у којој би се видело да су југословенски народи равноправни и да уједињење подразумева заједничку државу Србије и Југославије – јужнословенских територија у Аустроугарској. Предводника побуне капетана Вилка Мариона руске власти су послале у Сибир, али после Октобарске револуције он је постављен је за команданта бољшевичке дивизије.

– За највећи број тих бивших аустроугарских војника Србија је била само нужно зло. У комунистичкој интерпретацији историје они су проглашавани херојима јер су одбијали да положе заклетву српском краљу и његовој “великосрпској политици“! Исти људи су положили заклетву аустрогарском цару и његовој политици уништења Србије, а многи су се и борили на српском фронту. После Фебруарске и Октобарске револуције, они су се одмах укључили у руски грађански рат на страни бољшевика – каже историчар др Коста Николић.

У црвену гарду су се масовно пријављивали заробљеници хрватске националности, исти они који су одбијали да уђу у добровољачки корпус чак и кад је избацио реч “српски” из имена, на захтев Хрвата и Словенаца.

– Заједно са 70 другова одбио сам да ступим у Добровољачки корпус. Руководство тог корпуса је радило по инструкцији српске владе и тај корпус су третирали као оруђе великосрпске политике, без обзира на то што је међу добровољцима било гро људства с територија које су тада биле под аутроугарском царевином: из Босне, Херцеговине, Лике, из Далмације и других крајева Хрватске, из Словеније – објављено је сведочанство Јосипа Броза Тита у капиталном делу “Југословени у Октобарској револуцији” 1977. године. Он је нагласио и да је као командир извиђача највише волео специјалне мисије на српском и руском фронту.

У црвену гарду су се масовно пријављивали заробљеници хрватске националности, исти они који су одбијали да уђу у добровољачки корпус чак и кад је избацио реч “српски” из имена, на захтев Хрвата и Словенаца.

– Заједно са 70 другова одбио сам да ступим у Добровољачки корпус. Руководство тог корпуса је радило по инструкцији српске владе и тај корпус су третирали као оруђе великосрпске политике, без обзира на то што је међу добровољцима било гро људства с територија које су тада биле под аутроугарском царевином: из Босне, Херцеговине, Лике, из Далмације и других крајева Хрватске, из Словеније – објављено је сведочанство Јосипа Броза Тита у капиталном делу “Југословени у Октобарској револуцији” 1977. године. Он је нагласио и да је као командир извиђача највише волео специјалне мисије на српском и руском фронту.

Сведочанства учесника револуције наводе да су интернационалне бољшевичке јединице, попуњене Литванцима и бившим аустроугарским војницима, биле гарда Лењина и Троцког. Леон Бронштајн, алијас Лав Троцки, планирао је њено проширење на Балкан, па је 1918. организовао курсеве за будуће агитаторе и 200 терориста одабраних међу бившим аустроугарским војницима.

– Сматрали смо да ћемо се, ако револуција захвати Југославију или бар Србију, вратити у отаџбину као готово језгро за стварање велике партије – записао је Емил Чоп, Хрват из Сења у Далмацији, који је у Самари организовао и командовао Интернационалним пуком.

Његова водиља били су закључци скупштина Револуционарног југословенског савеза од 14. јануара 1918. године:

– Принципи самоопредељења свих народа које је донела велика руска револуција решавају и наш национални проблем. Ради ослобођења угњетеног народа допуштају се сва средства, не искључујући ни терор.

Србин великохрват и бољшевик

Једна од најзанимљи­вијих личности ме­ђу бољшевици­ма-Југо­сло­венима је Влади­мир Ћо­пић (на слици), рођен 1891. у Сењу, као једно од осморо де­це Србина црквењака у сењској православној цркви Јо­ве Ћопића и Марије Лончарић, католичке вероисповести.

– Ћопић је крштен као Србин православац, а на студијама је постао члан франковачке огранизације Млада Хрватска чији је програм био – мржња према Србима. После заробљавања пријавио се у Српску добровољачку дивизију, али је одбио да положи заклетву и враћен је у заробљеништво. После Октобарске револуције прикључује се бољшевицима – наводи др Коста Николић.

Ћопић је био један од оснивача и члан централног комитета Комунистичке партије (бољшевика) Срба, Хрвата и Словенаца. У првој половини 1919. враћа се у Краљевину СХС снабдевен огромним количинама новца и организује 29 терористичких ћелија за подизање устанка против “великосрпске хегемоније”. Устанак је спречен, али Ћопић остаје у земљи да развија комунистички покрет све до 1925. кад се враћа у Москву. Убијен је пар година касније у Стаљиновим чисткама.

Извор: Новости