Непропустите

Забрањена и сакривена историја Срба и Српских земаља

Забрањена и сакривена историја Срба и Србских земаља

Почев од старих Срба, преко 2000 година ПНЕ, преко Срба Јелинског доба, Срба у Римско доба који су давали цареве Риму (Рим=Рума - тамо где је Ромул румао - сисао вучицу) почев од 192г Н.Е. , почев од Луке Севера, до цара Константина и касније неких Ромејских (Византијских) владара. Династије пре Немањића - Свевладовићи и Оштривојевићи итд. , који су поред осталог држали и скоро Целу Грчку.
   Царство Душаново је веће од оног ког су данашњи историчари направили(у овом данашњем није ни цела Мачва- права брука за цара Душана Силног, зар не? Освојио Бугарску, а није Мачву! Права граница ишла је до Истре, цела Бугарска, Грчка са Пелопонезом на северу видећете већ докле...). Прекрајање историје почиње после Берлинског Конгреса 1878, кад је Британија добила Кипар и Аустроугарска Босну и Херцеговину-дакле србску земљу, те је требало да Срби уче другу историју.
Грци који се нису бунили за Кипар,јер никад није био њихов, дигнути су до небеса и историја Јелина је покрадена- ту су Грци добили сва "ауторска" права иако су Јелини били Срби већином (Песник Илијаде - Хомер (Омир или Момир) Алесандар Македонски, Ахил - са крстом и четири СССС на својој војној одежди, Тројанци су исконски Дарданци(Дарданија - Ниша до Македоније, Медија- Шумадија итд.).
Аристотел је говорио да су Јелини или Хелени мешавина бар 3 народа, никако само Грци! После Берлинског Конгреса Србима су наметнули нестручне професоре који су спроводили одлуке Берлинског конгреса и предавали лажну историју-Историју која је одговарала Аустроугарској, Немачкој, Француској, Британији(Опет су лукави добили за себе све на рачун Срба, и то за зеленим столом).
Историја пре Немањића је цензурисана ,а и ова Немањићка, деца у школи запамре само ко је кога убио,заклао, пио из лобање итд.О Србском Националном Питању данас је забрањено расправљати, а Србистика као наука као не постоји.Данас је бити бранитељ Националних Вредности исто што и нациста.Лепо су нас свели на ниво робова.


























Српска династија Карановића (815-320 г. п.н.е)
Пан царство (324-50. г. п.н.е)
Илирска Србија пре Римске Империје Срби у Римској Империји Династија Свевладовића (490-641. г. н.е)

СРПСКИ ВЛАДАРИ

1. Свевлад, Самовлад, или Само, Самко I (492-530)
2. Цар Борис, или Брус I Свевладовић или Самовладовић I (530-540)
3. Цар Остројило I Свевладовоћ или Самовладовић II (540-552)
4. Цар Свевлад, или Самовлад II син Стројимиров, Самовладовић III (552-564)
5. Цар Селимир I Свевладов или Самов син, Свевладовић или Самовић IV (564-585)
6. Цар српски Владан I Селимиров син Свевладовић V (585-610)
7. Цар Радомир I Владанов син Свевладовић VI (610-620)
8. Вишеслав Свевладовић
9. Радослав Свевладовић
10. Просегој Свевладовић

Династија Дрвановића

1. Цар Звонимир И Дрванов или Дрвенаровић (632-675)
2. Краљ Будимир И Звонимиров Дрванић или Дрвенаровић ИИ (675-680)
3. Светолик I Будимиров Дрванић или Дрвенаровић III (680-692)
4. Владислав I Светоликов Дрванић или Дрвенаровић IV (692-709)
5. Томислав I Владисављев (или Светоликов син) Дрвановић или Дрвенаровић V (709-722)
6. Себислав (или Збислав) I Томислављев Дрвановић или Дрвенаровић VI (722-749)
7. Разбивој I и Владимир Себислављеви Дрвановић или Дрвенаровић VII (749-753)
8. Владимир I Себислављев Дрвановић или Дрвенаровић ВИИИ (753-773)
9. Хранимир I Владимиров Дрвановић ИX (773-782)
10. Тврдослав I Хранимиров Дрвановић X (782-787)
11. Остројило или Стројило II Владимиров Дрвановић XI (787-791)

Вишеслав, кнез (после 780)

Радославкнез (8. век и 9. век),син Вишеслава( или Војислава )
Просигој, кнез (822-836), син Радославов
Властимир, кнез (836-863), син Просигојев
Мутимир, кнез (863-891), син Властимиров
Прибислав Мутимировић, кнез (891-892), син Мутимиров
Петар Гојниковић, кнез (892-917), Мутимировог брата Гојника
Павле Брановић, кнез (917-920), унук Мутимиров, од сина Брана
Захарија Прибислављевић, велики жупан (920-924), син Прибиславов

Србија под Бугарском (924–927)

Часлав Клонимировић, кнез (927-950)

Србија под Византијом (око 950- око 998, око 1018— око 1084) и Самуиловом државом (око 998 — око 1018)

Вукан, жупан (око 1084-1112),
Урош I, велики жупан (1112-1146), синовац Вуканов
Урош II Првослав, велики жупан (1146-1155)
Деса, жупан (1155-1162), велики жупан (1162-1165)
(?) Урош II, велики жупан (1156–1162)
(?) Белош, велики жупан (1162)
Тихомир, велики жупан (1165-1166)
Стефан I Немања, велики жупан (1166/8-1196)
Стефан II Немањић (Стефан Првовенчани), велики жупан (1196-1202) и (1204-1217), краљ (1217-1228)
Вукан Немањић, велики жупан (1202-1204)
Стефан III Радослав, краљ (1228-1234)
Стефан Владислав I, краљ (1234-1243)
Стефан Урош I, краљ (1243-1276)
Стефан IV Драгутин, краљ Србије (1276-1282), краљ Срема (1282-1316)
Стефан Владислав II, краљ Срема (1316-1325), син Драгутинов
Стефан Урош II Милутин, краљ Србије (1282-1321)
Стефан Урош III Дечански, краљ Србије (1321-1331)
Стефан Урош IV Душан, краљ Србије (1331-1345), цар (1345-1355)
Стефан Урош V, цар (1355-1371)
Симеон Синиша Палеолог, цар Епира и Тесалије (1359-1371)
Јован Урош, цар Епира (1371-1372), син цара Симеона (Синише)
Вукашин Мрњавчевић, краљ (1365-1371)
Марко Мрњавчевић, краљ (1371-1395)
Лазар I Хребељановић, кнез (1371-1389)
Вук Бранковић, господар Косова (1371-1398)
Милица Хребељановић (делимично владала између смрти Лазара Хребељановића и пунолетства Стефана Лазаревића 1371-1398)
Стефан VI Лазаревић, кнез (1389-1402), деспот (1402-1427)
Ђурађ Бранковић, деспот Србије (1427-1456)
Лазар Бранковић, деспот Србије (1456-1458)
Стефан VII Бранковић, деспот Србије (1458)
Стефан VIII Томашевић, краљевић Босне и деспот Србије (1458-1459)
Србија под Османским царством (1459–1804)
Вук Гргуревић, деспот Србије (1471-1485)
Ђорђе Бранковић, деспот Србије (1486-1496)
Јован Бранковић, деспот Србије (1496-1502)
Иваниш Берислав, деспот Србије (1504-1514)
Стеван Берислав, деспот Србије (1520-1535)
Јован Ненад, самозвани српски цар (1526-1527)
Радослав Челник, владар Сремског војводства (1527-1530), врховни војсковођа цара Јована Ненада
Радич Божић, деспот Србије (1527-1528)
Павле Бакић, деспот Србије (1537)
Стефан Штиљановић, деспот Србије (1537-1540)
Јован Монастерлија, подвојвода Срба у Аустрији (1691-1706).
Ђорђе Петровић (Карађорђе), вожд (1804-1813)
Милош Обреновић, кнез Србије (1815-1839) и (1858-1860)
Милан Обреновић, кнез Србије (1839)
Михаило Обреновић, кнез Србије (1839-1842)
Александар Карађорђевић, кнез Србије (1842-1858)
Стеван Шупљикац, војвода Српске Војводине (1848)
Јосиф Рајачић, управитељ Српске Војводине (1848-1849)
Михаило Обреновић, кнез Србије (1860-1868)
намесници (1868-1872):
Миливоје Блазнавац
Јован Ристић
Јован Гавриловић
Милан Обреновић, кнез Србије (1872-1882), краљ (1882-1889)
намесници (1889-1893):
Јован Ристић
Коста Протић
Јован Белимарковић
Александар Обреновић, краљ Србије (1893-1903)
Петар I Карађорђевић, краљ Србије (1903-1918)


АЛЕКСАНДАР ВЕЛИКИ -ЦАР СРПСКИ (др. Јован Деретић)

Преци из Поморавља

Потиче из античкога братства које је насељавало простор Темнића, односно обале у горњем току Велике Мораве
Александар Велики (356-323 п.н.е) био је највећи освајач и војсковођа Старога света. Син Филипа II и ученик Аристотелов, Александар је уједно и највећи од царева богате античке српске историје.

А да је он заиста српског порекла може се видети већ код Плутарха у делу "Славни ликови антике", други део, страна 101, издање 1990. Београд, у поглављу "Преци и родитељи Александрови":
"Да је Александар по своме пореклу с очеве стране био Хераклид од лозе Каранове", пише Плутарх..


Потомак Херакла

Значи, Александар је пореклом из лозе најчувенијег јунака античке митологије - Херакла, кога су Римљани касније прозвали - Херкулес, а који је био стварна историјска личност. То нам потврђује и чувени француски историчар из 1. века Прицо де Сент Мари у свом делу "Лес Славе Меридионаух, Арманд Ле Схевалир", Парис 1674. године. Он овде наводи мишљења старих историчара и писаца који тврде да је Илија или Илион оснивач Троје, по коме ће се српски простор на Балкану касније и прозвати Илиријом, а српска племена илирским, био уствари син Хераклов, односно син "Бога Сербона", како је Херакле прозван од тадашњег света.


"Овде се не ради само о митологији јер се иза имена Бога Сербона крије историјска личност - Сербо Макеридов, велики освајач и вођа другог похода Аријеваца у Азију око 1330. године пре Христа", тврди уважени Јован И. Деретић у делу "Срби - народ и раса", Београд, 1998. године.

Иначе, Хераклово потомство је врло разгранато. Сам Хераклид потиче од најстаријег Херакловог сина Нила, који изроди Клеодеја, а овај Аристомаха, а овај опет роди Темена. Нужно је довести у везу данашњи топоним Темнић са Теменићима.

То античко братство по свој прилици насељавало је простор данашњег Темнића, односно обале у горњем току Велике Мораве. Из Родослова Хераклида даље налазимо да је Темен родио Карана, оснивача племена Карана, односно Карановића, из чије лозе и потиче Александар цар Велики, цар српски.(Плутарх, стр. 313).

Реч - каран - је санскритског порекла и значи - руке, рукотворци, народ срећне руке и тако даље. Да се подсетимо да је стари назив данашњег Краљева био - Карановац, а у Темнићу и данас постоји село - Карановци. По свој прилици племе Карана у праисторији живело је у пределу између Мораве и Ибра (Карановца), значи у суседству својих блиских рођака Теменића, што је и логично. Та географска блискост јасно упућује и на родовску блискост двају српских античких племена. У науци је доказано да су топоними, и уопште језичко наслеђе, врло поуздани путокази откривања истине, често поузданији од материјалних доказа.

Каран(овић) из Македоније

Како су се Карани или Карановићи нашли на простору данашње Македоније, из чијег ће се племена појавити цар света? И тај податак можемо наћи код Плутарха." Темен, родоначелник Темана, довео је своје племе на просторе данашње Македоније из Арга", каже Плутарх, на страни 313, већ поменутог дела и издања.

По свој прилици, Александар Велики је знао врло добро прошлост свог народа и његову бурну историју, јер дошавши на власт, најпре је завршио дело свог оца Филипа, тако што је покорио грчке територије и град Тебу. А у Теби рођен је управо Херакле или Бог Сербон, предак Александров. Значи, Александар је само почео да враћа оне територије које су припадале његовом народу у прошлости, односно успостављао је старо српско царство. 

Касније одлуком да крене пут Индије, преко евроазијског континтента, хтео је да опет освоји територије које су припадале његовим славним рођацима и "народу нашем најзнаменитијем", како је сам Александар Велики записао у једној даровници Србима.


Детињство код Илира и Трибала

Трибали су насељавали централни део Србије и централно Поморавље, а западно од њих простирали су се Илири


Да је Александар Карановић био емотивно везан за своју српску постојбину, сведочи нам и његова реченица коју налазимо код Плутарха у "Славним ликовима антике" на страни 113, где будући цар света каже: "Демостену који је мене, док сам боравио код Илира и Трибала, називао дечаком. "Из овог цитата видимо да је Александар Велики детињство и рану младост провео управо и на територији данашњег Поморавља, јер су Трибали, као што је у науци апсолвирано, насељавали централни део Србије и централно Поморавље, а западно од њих простирали су се Илири, сродни етнос које су и по митовима и легендама и по историјским чињеницама повезивали исти језик, исти преци и иста култура.


Детињсто у Темнићу

Ако смо утврдили локацију Темнића и Карана, на основу филолошких података и топографских подударности античке и данашње географије, сличних или истоветних топонима, можемо са великом сигурношћу претпоставити да је своје детињство Александар Карановић провео међу својима у Темнићу, односно на локацији негде између Ибра и обе Мораве, јер ту су живели његови рођаци и својта.


Свађа са оцем

У једном тешком периоду свог живота Александар Карановић ће поново боравити међу својима и сачекати час преузимања престола од оца Филипа ИИ. Наиме, као зрео младић, а жељан власти, славе и почасти, Александар се посвађао са својим оцем, изругујући га пијаног пред дворском свитом. Видевши како се тетура од столице до столице, рекао му је подругљиво: "Гледајте људи, тај се спремао да из Европе пређе у Азију, а овамо не може да иде из столице у столицу, а да се не сруши". (Плутарх, 111).


После ове увреде, морао је да се склони са двора, док Филипов бес није спласнуо. И опет је "сам одабрао себи боравиште у Илирији" (Плутарх 111). Од Плутарха сазнајемо да је Александар по мајци водио порекло од Илира, тако да је уточиште пред разбеснелим Филипом морао да нађе у својој ујчевини, а по даљем сродству у својој прадедовини.

Из историје поуздано знамо да је Александар Велики, пре него што је довршио освајање Хеладе, извршио најпре муњевит маневар уз вардарско-моравску долину и изашао на Дунав са својом војском, где је победио осиљеног трибалског кнеза Сирма из Паноније, односно Срема, који по њему и доби име. Будући врло образован код Аристотела, добар психолог, Александар је знао да му опасност најпре прети од ближњих, од најближих рођака и сродника. 

Покоривши панонске Трибале и заплашивши остала српска племена на територији Илирије, Александру је био отворен пут у даље освајање, и смањена брига од изненадног ударца с леђа. Овде нам се нужно намеће мисао да братоубилаштво, као негативна црта етнокарактера Срба, има изгледа и своје праисторијске корене.

После победе над Сирмом, пут ка освајању Грчке је био отворен. Разоривши Тебу, Александар се помирио са Атињанима, а онда је решио да пређе Хелеспонт.


Освајање Мале Азије 

Пошто је 334. године добио рат против Персијанаца, Александар је освојио Малу Азију, Сирију, Египат и стигао до Индије, где су Срби имали своју државу Сербарску и власт у близу 900 колона царева краљева, мандарина и кнезова, пре него што су почели да се исељавају из Индије, потиснути тамнопутим Дравидима.


Практично Александар је извео трећи велики српски поход на Индију. Пре њега су то учинили Арије, погрчени Арес, бог рата, а потом око 1330. године пре нове ере и бог Сребон, односно Херакле, или Сербо Макеридов, како се звао овај војсковођа као стварна историјска личност.

"Лесандр србљанин краљ свег света"


Иван Гундулић га велича у чувеном епу "Осман"

У својим походима Александар Велики је први у свету "представник методичне и уништавајуће стратегије". (Мала енциклопедија "Просвете", стр. 49). У области тактике Александар Велики је користио садејство коњице и пешака и опет први у историји ратовања увео "систематски рад штаба".

У чувеној убојној коњици Александра Великог служили су и Поморавци . О томе Јован И. Деретић у својој књизи "Срби-народ и раса" каже:
"У војсци Александра Великог ударна снага била је оклопна србичка коњица из Поморавља. Удар србичке коњице у одлучујућим тренуцима борбе био је пробојни гвозд, у чијим првим редовима се налазио лично Александар", пише Деретић.

Павел Шафарик, највећи ауторитет свога времена за праисторију Срба Словена каже: "Шест стотина година после тројанског рата Срби су опет прекрили цео Балкан, и у то доба Цар Александар Велики даје им повељом огромне земље од Јадранског до Балтичког мора за њихову храброст и верност", пише Шафарик.

У делу "Од Индије до Србије" Доброслава Јевђевића, Београд, 2000. године, на страни 36. налазимо још један цитат који потврђује везу Александра Великог са српским племенима на територији Илирије, која је била приближна по својој територијалној распрострањености бившој Југославији:

"Александар Велики поклања српским племенима многе земље у Средњој Европи и назива их великомоћни, најчувенији и најзнаменитији наш народ српски".

Значи и шест стотина година после Тројанског рата, Срби су доминантна популација на територији Балкана и помажу свог цара Александра Великог у свима његовим походима. То потврђује и римски историчар Квинтијус Курцијус, који дословно каже: "Скити су храбро војевали у војсци Александровој". Под именом Скити, Квинтијус подразумева Србе, а Скити су велико словенско племе, широко распрострањено. Да се подсетимо да је најстарије словенско име Срби, да је то било њихово домаће име, а да су разна српска племена странци различито и називали. То нам потврђује не само Шафарик, већ и читав низ историографа из других народа: Тома Маретић, Тадија Смичиклас, Фрањо Рачки, Ел Бекри, Јан Добровски, Велтман, Зеринг, Салимил, Вацлав Мацојвски, Александар Гиљфердинг...

Због чињенице да су се Карановић Филип ИИ и Александар Велики, енергично борили против Грка, био је разлог да многи историографи из различитих епоха тврде да су они српског порекла, односно словенске лозе, како се од петог века Христове ере једним, заједничким именом зову сва сродна племена.

Чак и хрватски историчар Свер доказује да је Александар по мајци био Илир, а да су Илири једно од имена Срба, који су живели у Илирији. То име за Србе задржаће се све до 18. века. Има поузданих историјских записа да је чак и Марија Терезија Србе називала Илирима и дала им и посебне бенифиције у власти у виду "илирске канцеларије" при бечком двору.

Мит о Александру Великом, пореклом од српског рода, сачувао се кроз векове и миленијуме и дошао је и до великог српског песника Ивана Гундулића. У свом чувеном делу "Осман", Гундулић вели: 

"Од Лесандра Србљанина,
од свег цара цара славна,
Александро то свидочи,
краљ велики свега свита".

Александар Велики - цар Српски (4)

И Петар велики је величао Александра
Руски цар у писму Србима од 03.03.1711. године позива их на устанак и подсећа на њиховог великог цара Александра
И руски цар Петар Велики знао је да је Александар српски цар
Тако пева Иван Фундулић, а хрватски песник Динко Златарић у делу "Електра", односно у посвети кнезу Зринском, исписује и ову реченицу: "О Великом Александру краљу српском".


Грамата Србима 

Руски цар Петар Велики, 3. марта 1711. године, упућује Србима грамату и позива их да устану против Турака, да дигну устанак и збаце јарам азијатски. У њој руски цар подсећа Србе на њихову славну прошлост и још славније јунаке и претке и опомиње их да се сете: "својих славних и јуначких предака, а у првом реду српског цара Великог Александра Македонског, који је многе цареве победио и многе државе освојио", пише руски цар Петар Велики.


Све до 19. века сви светски научници признају Србима историјски континуитет, историјске заслуге и аутохтоност на овим просторима, али у 19. веку настаје преломни тренутак у историјској науци у којој се Србима признаје историјски континуитет тек од шестога века Христове ере.

Матија Антун Рељковић (1732-1798) био је у своје време врло популаран српски писац, родом из Славоније. Прославио се делом "Сатир илити дивљи човек", у коме опева и стару српску историју. На страни 14, поменутог дела (издање из 1929. године, Београд), песник Матија Антун Рељковић пева о Славонији и исписује следеће стихове:

"Имала си прид овим јунаке
како каже писмо и кронике
који увик славно војеваше
с Александром од Мацедоније
који њима даде допуштење
баш у писму тако говорећи:
"Да не може нитко после рећи 
нег да сте нам били помоћници
и ребрени на гласу војници
јербо сте нам увик били вирни -
заклињем се великому Јови
и тако ми Плута и Минерве..."

"Ребрени" јунаци

Из овог спева опет се уверавамо да су Срби заиста били у војсци Александра Великог као "ребрени" - храбрени или храбри војници, а да им је Александар за узврат давао велика имања и територије за живот и на управљање. Значи, историјска свест о томе и предање стигло је у овом облику из праисторије до 18. века, и до тада најпопуларнијег српског писца М. А. Рељковића.

"У Рељковићево време сматрало се да су Словени живели на Балкану још у време Александра Маћедонског", пише у фусноти испод ових стихова др Милош С. Московљевић, приређивач књиге "Избор из списа Матије А. Рељковића".


Рим уништио Илире 

Већ смо говорили да су разни писци различито Србе и називали кроз векове, а код Матије А. Рељковића из 18. века још једном налазимо и стиховану потпору ове тврдње.

"После тога у млого вримена
ти промини и млого имена,
јер с почетка Словинци се зваше,
пак послије Славинци прозваше...
Илиријо за тиме постаде..."

Тако пева А. М. Рељковић у "Сатиру илити дивљем човику" (стране 14-15).
"Илири су били становници западног дела Балканског полуострва, које су Римљани уништили или романизовали. У време Рељковићево, па и много доцније, сматрало се да су Илири били Словени, јер су други народи често тако звали Словене", објашњава др Милош Московљевић у фусноти испод поменутих стихова, на страни 15, већ цитираног дела.


Цар Душан је имао намесника у Троји 


Постављао свог намесника у Малој Азији, и то баш у области Троје
А да је Илирија у свести српског народа заиста српска земља, почев од њеног епонимног хероја Илије, Илиона, који је основао Троју и тројанску државу, може нам послужити још једно чувено књижевно дело - "Осман" Ивана Гундулића. Славни српски песник из Дубровника, певајући о славној Троји каже:

"При мору управ српских страна
У пржинах пуста жала
Лежи Троја укопана
Од грчкога огња пала..."

Као што видимо стари српски писци не дозвољавају да се изгуби историјска свест о славној српској прошлости и остављају покољењима стиховану историју, односно и на тај начин завештавају спомен на "времена славна", на Троју и Илирију, на праотаџбину своју и њене владаре, чији је Александар Велики био пуноважни историјски наследник, као потомак Хераклов, односно пра-праунук "Бога Сербона".

Без обзира на подељено мишљење научника из прошлог и претпрошлог века, да ли се Троја налазила на малоазијској или јадранској обали, код Милоша Милојевића налазимо податак да је и "сам наш цар Душан постављао свог намесника у Малој Азији, баш у области Троје". 

"Цар Душан Богдану, мужу искусном во воиствених потребах одал Асак в Тројади". ("Од Индије до Србије" Добросава Јевђевића, Београд, 2000. стр. 59).

Да бисмо појаснили појам Илирије користићемо цитат већ поменутог писца Прико де Сент Марија из Француске, који је живео и писао у 17. веку.
"Илирикум, Илирис, Илирија су била имена синоними са којима су стари писци обележавали различите земљишне просторе. У античком времену сматрали су првобитном Илиријом предео између реке Неретве и Арионе (то је савремена река Омбла код Дубровника). Римљани су раширили име Илирије на све освојене пределе северно и источно од ње зато што је то била прва земља коју су освојили са ове стране Јадрана. Тако је дошло до тога да се Илиријом називају сви предели између Дунава и Црног мора и између Јонског мора и Јадрана."

Сматрамо за потребним још мало дефинисати Илирију, од чијих оснивача и цар Александар Велики Карановић води порекло. Најпре ћемо се послужити митом, о сродству Илира, Гала и Келта, а подсетимо се да је др Ранка Куић доказивала целог свог живота сличност језика и културе Срба и Келта и њихово сродно језичко стабло.

"Апијан из Александрије, из првог века наше ере, писац историје Рима, пише у својој 10. књизи, 2. поглавље: "... Киклоп Полифем и његова жена Галатеа имали су три сина: Келта, Илирија и Гала". (Аппиани Алехандрини: Де Хисториа Романорум, Фирмин Дидот, Парис 1877). С обзиром да киклоп Полифем није доказана историјска личност, ми не можемо узети ово Апијаново сведочење дословно. У стара времена свим познатим народима давани су за претке богови или полубогови, па и Апијан пише у духу те традиције. Оно што из његовог писања произилази као реална чињеница, јесте, да је земља добила име по свом владару и да су Илири, Келти и Гали истородни народи. Ову Апијанову изјаву потврђују заједнички језички корени ових народа, историја и археологија, пише др Јован Деретић у свом делу "Срби- народ и раса" и наставаља:

- У време цара Диокла, односно Диоклетијана, Илирија има следеће покрајине: Горњу и Доњу Мезију, Дакију, Дарданију, Македонију, Тесалију, Ахају - то јест Грчку, Превалу, Нови и Стари Епир, Крит, Доњу Панонију, Савију, Далмацију, Валерију, Горњу Панонију и два Норика. То је Илирија у свом најширем обиму, од Алпа до Црног мора, и од Карпата до Крита.Само по себи се намеће питање зашто су Римљани Грчку, под именом Ахаја, ставили у Илирију. 

За то постоје три разлога: Грчка је са свих страна била опкољена Илиријом, сама за себе Грчка није била довољно велика да би постојала као посебна покрајина и треће, од боја у Херонеју 338. године п.н.е. Грчка је била под Македонијом која је сада била део Илирије. Независна Грчка није постојала, а у неким деловима такозване Грчке превлађивао је српски живаљ, као што је то био случај на Пелопонезу.


Трибали били тврд орах и за Александра Велика 


Велика битка и победа над Трибалима и Илирима на Старој планини
Горња Мезија је Шумадија, Доња Мезија је северна Бугарска, Дакија је Румунија, Дарданија је Стара Србија са градовима Нишем, Скопљем и Приштином, Македонија је била између Тракије на истоку, Епира на западу и између Белог мора и Велеса на северу. Превала је приближно савремена Црна Гора. Стари Епир је јужна Албанија и западна Грчка, а Нови Епир је северна и средња Албанија. Доња Панонија је била земља између Драве и Саве.

Де Сент - Мари каже да су у време зенита исламске моћи 756. године Савија и Далмација делови Србије, која има на северу Аваре за суседе, а на истоку Бугаре, пише др Јован Деретић.

У књизи "Срби у давнини", аутора Симе Лазића, наводи се и податак да је Александар Македонски још 350. године пре нове ере ратовао са Србима и да је морао да им да многе крајеве у средњој и јужној Европи.


Поход на север

Сан Филипа Македонског да нападне и покори Персијско царство није се остварио, а после смрти га наслеђује његов син Александар Македонски који је добро познавао снагу српско-трибалског оружја. По ступању на престо, Александар је прво наредио својим генералима и командантима да се припреме за велики поход ка северу, што нико из његовог војног штаба није очекивао. На протесте својих стратега и питање зашто одмах не крене на Персију, Александар је одговорио да није згодно ићи на тако далек пут, а оставити иза леђа побуњене варваре који ће одмах напасти с леђа.

Александар Македонски потом полази са великом војском из Анфипоља и стиже у предео планине Хем, односно планине Балкан, данас Старе планине.

Испред њега су се налазили Трачани у сталном повлачењу, који су најзад били сатерани у врлети Старе планине. На том терену Александар их није могао савладати поготову што им у помоћ стигао из моравске равнице Трибалски краљ Сирмо, а за њим Илири.

Низ стрме литице планине Балкан, они пуштају на Александрове фаланге теретна кола и друге приручне направе и истовремено јуришају. На крају Александар их намамљује у долину и ту их коначно побеђује уз велике жртве, које се процењују на око 1.500 мртвих Трачана, Трибала и Илира.

Тек после ове битке будући освајач света Александар Македонски излази на данашњи Дунав, и покорава Трибале, Дачане и Скорде. Са свог првог војног похода враћа се победоносно долином Бронгоса, односно путем кроз данашње Поморавље. Према Плинију на овим просторима живели су у то време преци данашњих Срба - Трибали и Мези, а североисточно од данашње територије и сродно племе Тимахи, по којима река Тимок и данас носи име.

"Шта рећи за византијске историчаре који за Србе кажу да су Трибали, а за њихове владаре да су архонти Трибала. Још интересантније је да се стара област Немањића, Захумље и Травунија (Херцеговина), називала Тривалија. Старо име Херцеговине се појављује као Тривалија, односно Трибунија или Травана. У карловачком летопису се налазе називи за земље: Скитија, Тривалија, Травулија, Далматија. На Трибале подсећају многи хидроними и топоними: Трибал (село у црквеничком крају). Трибан (село у Истри), Трибан (село у околини Бенковца). Трибија (засеок у височком крају у Босни), Трибирал (врх на планини Мосор) -

Области које су припадале некада Трибалима и у којима су, могуће је, живели они још увек, Немања је припојио својој држави крајем ХII века. У повељи манастира Хиландара каже да је обновио дедовину и између осталих помиње области Загрлате, Левча, Белице и Лепенице. Повељом манастира Жиче приложио је област Морава, Борач, обе Лепенице, Белицу, Левач, Лугомир, Расину и Јошаницу. Дакле, некадашње западне области Трибала. Према Видину и ове до реке Искар, остале су у власти Византије или Бугарске, али готово увек у посебној држави са вазалним статусом, Видинском царству, под династијом Шишмана.



Немањићи од Рима

Немањићи, архонти Трибала своју генеалогију у летописима и родословима изводе од римског цара Ликинија и Константина Великог. Ликинија наши извори називају Србином. О њему се релативно мало зна, а наша наука одбацује ове наводе тумачећи то жељом да се немањићкој лози обезбеди блискост са Константином, првим царем који је озаконио хришћанство", пише Живојин Андрејић у свом научном саопштењу на Скупу "Соробски сусрети 98" у Нишу.




Краљ Сирмо утекао на Дунав


Трибалски краљ са својом свитом и народом склонио се испред Македонаца на неко дунавско острво
Етничка слика тадашњег Балкана и Дунавског - басена, реконструисана не само на основу писаних историјских наука - у првом реду археологије и лингвистике - изгледала је у основним цртама овако: западно од Дрине и јужно од Саве живела су Илирска племена; у данашњој Бугарској, јужно од Старе планине (Балкана), односно, античког Хема, становници су Трачани; а централни део полуострва заузимали су, с југа према северу - Грци па Македонци, па Пеонци, па Дарданци, па Трибали.

Грци су били високоцивилизован свет и све своје суседе сматрали су варварима (буквално муцавцима), то јест, некултурним, полудивљим људима. Македонци и Пеонци су се рано хеленизовали, па се о њиховој првобитној етничкој припадности данас може само да нагађа. Дарданци и Трибали, заједно са Мезима из данашње Бугарске, представљали су јужни огранак многобројних племена, која су, с друге стране Дунава, насељавала сву данашњу Војводину и Румунију.

"Против Трибала, релативно снажног и великог народа који је заузимао целу данашњу Шумадију, Поморавље (Трибалску равницу античких писаца) и источну Србију, те северну Бугарску до реке Искера, ратовао је с променљивом срећом и Александров отац Филип други. Зато је млади краљ изабрао да прво њих сломи и укроти, за пример другим, мањим и слабијим племенима. У пролеће те године, пошао је са коњицом и пешадијом из Амфипоља (из близине данашње Свете Горе и нашег Хиландара) на север, ка трибалској граници, а из Византа је послао своје дугачке ратне лађе, да му на Дунаву за сваки случај буду при руци. 

Успут је покорио такозване аутономне (независне) Трачане и у Македонију послао силан плен и робље. А на реци Дигину (научници не могу да се погоде која би то река данас била), на три дана хода пре Дунава, дочекала га је војска трибалског краља Сирма. Сам краљ са својом свитом и народом склонио се био испред Македонаца на неко дунавско острво.

Вешти војсковођа, будући освајач света, лако је остварио своју прву победу. На бојном пољу остало је да лежи три хиљаде трибалских ратника, док су остали, под окриљем мрака који је падао, успели да умакну и придруже се свом краљу на поменутом острву, које се у овој прилици показало неосвојивим, пише између осталог Р. Томашевић у чланку "Александар и Трибали", објављеном у "Грађанину" бр. 71, стр. 6, Пожаревац, 1997. године.

Трибалску културу потискују Келти (Скордисци) 279. године, али се после пораза код Делфа враћају у поморавске крајеве и ту се стапају са Трибалима. Келти унапређују трибалску културу новим изумима, пре свега граничарским витлом, али и новим оружјем.

"Трибали су због наредних година, реч је дакле о земљорадничком народу, кренули у великим масама ка суседима у потрази за храном. Преко 30.000 хиљада их је кренуло у Тракију и на Абдеру домогавши се великог плена. Кад су кренули назад, Абдерићани их нападоше и убише преко 2.000. Да би се осветили, Трибали су поново напали при чему су се Трачани окренули против тако да је мало ко остао у животу од Абдерићана који су ушли у бој. Када се очекивала опсада и пад Абдере, варваре је из земље истерао Хабријан. Аристид је забележио да се вођа Трибала звао Халес.

После ових догађаја нема вести о њима све до њихових упада у Македонију и борби које је водио Филип са њима приморавши их да признају власт Грка. Према Демостену, Филип је заратио против Трибала 344-3 године пре нове ере и говори о Трибалима као сложном и моћном народу. Јустин је записао да су Трибали пресрели Филипа када се враћао из похода на Ските и затражили део плена. Настала је свађа, а потом је дошло добитке у којој је Филип тешко рањен у бедро тако да је кроз његово тело био убијен коњ. Сви су мислили да је мртав па је изгубљен читав плен,"


Александра спомиње и Библија

Победа над Србима и Персијанцима забележена је у "Првој књизи Макавејској"
Подно Јастрепца, односно у селу Шиљеговцу и данас постоји легенда да је цар Филип ??, отац Александра Великог, у једној бици са Србима - Трибалима изгубио око. Међутим, Живојин Андрејић има другачије тврђење:
"У вези са овим ратом Филипа са Трибалима сачувано је код Срба, село Шиљеговац, испод планине Јастребац, једно врло интересантно предање.

Наиме, Филип је у једном боју који је водио на просторима овог села изгубио око. Ово предање се најпре може везати за Филипове борбе које је водио против Трибала по повратку из рата који је водио против Скита. Међутим, Филип је заиста изгубио око, али у династичким борбама у Тесалији код Метоне 353. године пре нове ере", каже Андрејић.

Александрова победа над Србима и Персијанцима забележена је и у Библији, односно у "Првој књизи Макавејској". Тај део дословно гласи:
"Победи Александар, син Филипов, Македонски, који изађе из земље Китиме и порази цара Дарија... и царева место њега, претходно пак над Јеладом".

Под "земљом Китим" подразумева се Скитија, односно велика српска земља и племе. Подсетимо се само да је најстарије домаће име свих Словена било - Срби. Српски, касније пак у 17. веку словенски етнос, имао је много племена и народа, уосталом као и данас. Та српска-словенска племена страни хроничари су различито називали, али сви стари историографи: Шафарик, Зеринг, Добровски, Далимил, Рачки и многи други тврде да се ради о српском праисторијском етносу, најбројнијем на "земљаном шару". А њихова заједничка кућа био је - исти језик.

У "Првој књизи Макевејској" касније се спомиње и Филип Пети, али и још један српски (скитски) цар - Персеј.

Када је Александар Велики Карановић освојио и град Вавилон (данашњи Ирак) за свога намесника Сатрапа оставио Мазеа, а потом је Александар поставио свог сународника Србина по имену Стамен (Стаменко), што је и данас уобичајено име код нас. Треба подсетити да су Срби оснивали своје државе на азијском континенту још у времену првог Аријевог похода на Индију. Вођу аутохтоних аријеваца, народа из дунавског базена цивилизација, антички мит памти као Ареса - бога рата, а опева га и Хомер. У ведским књигама он се зове Арјун, али потиче од праисторијског племена Међана (Меда) који су настањивали простор данашње Старе планине.

Елем, Александар Велики Карановић је само враћао територије које су историјски припадале у прошлости царевима његовог народа, са жељом да обнови светско царство.

У Вавилону Александар Велики је подигао и храм богу Белу (Балу). А име српских Трибала и значи: Тро-бали, односно - тробожни. А бог Баал је према Плутарху ("Славни ликови антике, стр. 325) био бог Сербон, односно Херакле, Александров предак.

У средњем веку роман "Александрида" одиграо је велику улогу у очувању свести и традиције о српском пореклу Александра Великог. Био је веома популаран и доживео је више верзија и прерада. Сматра се да га је написао Калистен (4. век п.н.е.), а да је посебно постао популаран после византијске христијанизације Срба.

Роман је ушао у књижевност свих словенских народа, али је најпопуларнија остала верзија "Српска Александрида". (лит: Р. Маринковић, "Српска Александрида", 1969.)

Средњовековни роман "Александрида" сачуван је у ризници Пећке патријаршије, где је својевремено пронађен. У њему се између осталог говори о Александру Великом Карановићу, као "словенском, а нарочито српском господару".

Треба истаћи чињеницу да цара Александра највише својатају Срби, неупоредиво више од других аспираната. А као што смо у претходним поглављима видели, то потврђују и други историографи страног и домаћег порекла, и бројни историјски извори.

"Када је Александар Македонски кренуо у освајање света прво је наишао на један град који се звао Ниса. Наиме, Грци сматрају да је њихов бог Дионисис, који се, опет, везује за Трачане, био рођен у Ниси. Георгијев сматра да дако-мезијском језику припада и трибалски, али и дародански. У сваком случају, територија Трибала је у антици сматрана трачком и да је њихова веза са Трачанима била старија и јача него са Илирима", пише Живојин Андрејић.

Потребно је да се присетимо основних митских чињеница. Дионисије (Деонизис) је син Нисин. А Ниса је ћерка рашанског божанства Аристеја, односно унука бога Аполона.

Име Аполон је изведено из рашког језика од речи Аплу. Аплу је био једно од првих рашанских божанстава. Имаоје сестру Менрфу, коју су Римљани прекрстили у Минерву - богињу мудрости.


Освајање Индије

Велику земљу Александар је покорио са сто хиљада војника
По Ниси - град Ниш и данас носи име, и то је праисторијска престоница Срба, на коју је Александар Велики наишао када је кренуо у освајање античког света, што значи да је име Ниша, рашког односно трибалског порекла, што је свеједно, јер су сва српска античка племена на Балкану говорила сродним, готово истим језиком, без обзира на друге економске, социјалне, државне или било које друге разлике.

Освојивши ове пределе Александар Велики је с поносом говорио: "Покорио сам Тракију, Илире, господарим Трибалима и Медима" (Плутарх). Практично, он их је поново ујединио у исто царство - српско.

Освајање Индије од стране Александра Великог Карановића врло је познато по разним изворима, и зато нећемо се задржавати на сам процес продирања до Индије, борбе са локалним владарима и другим проблемима који су пратили његову војску од 100 хиљада војника. 
За нас је овде важније да истакнемо значај овог великог историјског похода, и са аспекта опште, али и српске ратничке историје. Први пут антички свет Средоземља долази у пуни додир са Далеким истоком после хиљаду година од Херакловог похода (Бог Сербон) на истоку поштованог као Бог Баал. Он је као што смо већ рекли, био далеки предак Александров.

Александар је тежио да повеже Индију са својом огромном државом, а у индијским градовима је оставио гарнизоне, са најоданијим српским војницима - Трибалима и Илирима. Они су допринели зближавању Индије и старог античког света.

Тако је у северну Индију почео да се осећа утицај грчке и трибалксе (српске) културе, поред персијске. Археолози су у пределу града Кандагара пронашли вајарска дела из тог периода у такозваном "грчко-индијском" стилу. (лит. В. И. Авдијев: "Историја старог Истока", Београд, 1952)

И кад је Александар Велики Карановић стигао у северну Индију, тамо су већ постојали топоними, хидроними и ороними који су чисто српског порекла, а потичу из времена првог освајања Индије од стране Арија. Двадесетак географа и историчара страног порекла спомињу ова имена, као што су: Срба, Сорбана, Ковиље, Мала бара, Бела зора, град, Кос, Царево, Млава, Дрвар, Тимок, Морава, Драва, Сербистан, Равна Гора, Котор, Србељ, Прамен, Сеја, Борје, Чарнигор, Сивоња, Лакат и на десетине других назива места, река и планина.

Наравно и у записима о војевању Александровом у Индији спомињу се многа од ових имена, али не сва, јер је Алекандар прекинуо освајање Индије код реке Хифазис, пошто му је војска отказала даљу послушност, те је био приморан да се врати, не освојивши стару велику државу Сарбарску, где су Срби имали своју власт у скоро хиљаду биолошких колена владара.

Александар се вратио из Индије преко безводне пустиње Гедрозије, а главнину војске послао је морем на челу са Неархом. Вратио се као један од највећих освајача света, као господар свега до тада познатог света, он - Александар Велики Карановић - цар српски.






Нема коментара