Приликом бављења историјом средњег века изузетно је потребно нагласити промене у садржини појма државе. Данашње државе имају тенденцију да...
Приликом бављења историјом средњег века изузетно је потребно нагласити промене у садржини појма државе. Данашње државе имају тенденцију да буду националне, тј. да окупљају све припаднике једног народа. Сходно томе оне су и много веће. као што је познато у средњем веку припадност у административном смислу неком подручју не говори ништа о етничким одредницама датом становништва. Познато је да су владарске династије у то време користиле средство крвних веза, тј. женидби, да би своју владарску титулу проширили на нова подручја, која чак у неким случајевима нису морала да имају територијални континуитет. На пример, шпански краљеви су били владари преко хиљаду километара удаљене и територијално одвојене од Шпаније, Белгије. То никако не говори да су становници тадашње Белгије били етнички Шпанци. Исто тако један етнос је могао да посједује више, чак на десетине кнежевина, покрајина, краљевина, као што је случај са Немцима, Ирцима, Французима. То никако не говори о томе да су у двије различите немачке државе живјеле две различите нације. Исто важи и за верске разлике. Вера поданика се заправо одређивала верским осећањима властеле, а та осећања су се знала временом мењати. Тако и дан данас нису малобројни случајеви народа са две или више религија, као нпр. Мађари, Немци.
Као извор релевантан за проучавање националног идентитета становништва једног подручја су сходно томе неподесне карте тадашњих управних цјелина, тј. бановина, кнежевима, краљевина. Шта може бити подесније за проучавање националног идентитета становништва једног подручја, од повеља средњовијековних владара, који дају јасне националне предзнаке себи, становништву којим владају и језику којим зборе?
За илустрацију неких горе наведених теза види мапу Европе из периода о којем говоримо, рецимо око 1400 (док Османлије још нису биле продрле до Босне). Јасно упада у очи гомила административних једница на које су подељене неке нације, нпр. немачка, француска, али приметне су и оне административне јединице које обухватају и више нација.
Као извор релевантан за проучавање националног идентитета становништва једног подручја су сходно томе неподесне карте тадашњих управних цјелина, тј. бановина, кнежевима, краљевина. Шта може бити подесније за проучавање националног идентитета становништва једног подручја, од повеља средњовијековних владара, који дају јасне националне предзнаке себи, становништву којим владају и језику којим зборе?
За илустрацију неких горе наведених теза види мапу Европе из периода о којем говоримо, рецимо око 1400 (док Османлије још нису биле продрле до Босне). Јасно упада у очи гомила административних једница на које су подељене неке нације, нпр. немачка, француска, али приметне су и оне административне јединице које обухватају и више нација.
КОМЕНТАРИ