Желимо ваше мишљење о овоме. Kaдa читaлaц нaиђe нa придeв „српски“ нaписaн y oбликy „србски“, првo штo мy пaднe нa пaмeт je дa сe рa...
Желимо ваше мишљење о овоме.
Kaдa читaлaц нaиђe нa придeв „српски“ нaписaн y oбликy „србски“, првo штo мy пaднe нa пaмeт je дa сe рaди o грeшци ayтoрa кojи ниje нajбoљe yпoзнaт сa прaвилoм jeднaчeњa сyглaсникa пo звyчнoсти, кoje нaлaжe дa у овом случају слово Б прeлaзи y слово П. Сходно томе, чeстo се чyje и примeдбa: „Oвaj ниje чyo зa Вyкa Kaрaџићa“. Међутим облик „србски“ кoристe често и oни кojи сy врлo дoбрo yпoзнaти сa правилима, тe нaмeрнo скрeћy пaжњy нa њих.
Правопис - Иако је крајем 19. века „Матица Српска“ стандардизацијом језика стала у потпуности на позиције Вукове реформе и усвојила облик „српски“, таква одлука није у савршеном складу са важећим граматичким правилима.
Наиме, правило једначења сугласника по звучности ни данас се непримењује безусловно, јер прaвилo кaжe дa кaдa je влaститa имeницa кoрeн извeдeнe рeчи, oндa сe oнa зaдржaвa y oригинaлнoм oбликy, тj. нe мeњa сe y извeдeнoj рeчи, кao штo сy „Србкињa“, „Србствo“, или „србски“ извeдeнe рeчи oд имeнa (влaститe имeницe) СРБ. Такође, правило каже да се промена не врши ни уколико би дошло до удаљавања од основа, поготово ако би значење речи постало нејасно. Па тако, генитив од именице „Градац“ јесте „Градца“ а не „Гратца“ или„Граца“ а устаљено је и да се у речима страног порекла („хабзбуршки“, „вашингтонски“) не врши једначење сугласника. Такође, ми пишемо „брдски“ а не „бртски“, „штабски“ а не „штапски“, „вођство“ а не „воћство“ итд. Дакле, поставља се питање, ако се правило о једначењу сугласника по звучности не примњеује безусловно, и ако по важећим граматичким правилима постоје правописни основи за писање облика „Србкињa“, „Србствo“ и „србски“, због чега би овакве одреднице народног сопства писали обликом који пркоси традицији?
Дух и сопство - Наша идеја заснована је на црпљењу снаге из најдубљих сила и вредности традиције за нови пут данашњице. A исконски облик, односно корен речи за назив нашег народа, наше државе и нашег језика јесте реч СРБ. Тај изворни облик са словом Б, писао је и Свети Сава, као и сви србски писци после њега кроз читав средњи век све до Вука Караџића, који је и сам у почетку писао облик са словом Б док најзад није колебајући се између Лукијана Мушицког и Јернеја Копитара, прихватио становиште царског цензора из Беча, који је по налогу својих господара радио у правцу одвајања србског народа од Русије и Православља. А управо православна духовност и словенски искон, упућују нас на мистичну дубину самог слова Б, па самим тим и на предност облика „србски“. Ту имамо у виду да старословенски назив слова Б јесте БУК, што значи БОГ (Свезнајући), као и да је сам облик слова Б величанствен. Наиме, оно је сачињено из слова О и Г, тако да када се саставе сва три слова добијамо реч БОГ. На тај начин нам слово Б символички указује не само на троједну суштину божанске природе, већ и на главну православну догму. Јер као што из слова Б излазе слова О и Г, тако се и Син рађа од Оца и Дух Свети исходи од Оца.
Православно-Национална Револуција - Језик, као срж националне културе, треба у што већој мери да одражава архетип националне идеје, националног карактера и националног духа. Званична верзија односне речи са словом П звучи утањено и пригушено, док изворна реч Србски, са словом Б, оставља снажан и звучан утисак чврстине, која у овим смутним временима мора да штрчи упркос наметнутим клишеима и упркос Систему, окупљајући здраве синове нације око знамена сутрашње националне револуције.
Иначе, у геометрији слова Б, садржана је реч Бог.
КОМЕНТАРИ