Непропустите

Хумска је земља чисто православна


У десетом поглављу књиге "Истина о богумилима" др Васо Глушац је посебно обрадио питање Хумске кнежевине и хумске епископије и њихов улазак у састав државе и "цркве босанске" и којем је између осталог записано:
"Хум или Захумље спомиње се у повељама наших средњовековних владара и обично под именом Хумска земља. Најстарији помен Хума или Захумља долази код Константина Порфирогенита у његовом делу 'Де администрандо империо'. И он тај крај назива Земљом Захумљана, а Захумљани да се зову по гори Хуму, управо" они иза Хума-, а пореклом су Срби. Он помиње и тадашњег захумског кнеза Михаила Вишевића, који је владао тим крајем отприлике од 910. до 950. године. Михаило је био у пријатељским односима с бугарским царем Симеоном и хрватским краљем Томиславом. Учествовао је и на црквеном сабору у Сплиту 924. г. У списима тога сабора стоји, и како су на тај сабор дошли и папини изасланици, "који су путовали по далматинским градовима и преговарали са хрватским и српским великашима" - Далматиарум перагрантес цивитатес ет (цум) Цхроаторум атqуе Серборум процербиус цонвентиентес.3 Под "српским великашима" имају се разумети великаши из Захумске земље који су на сабор дошли са својим кнезом Михаилом. У то доба делила се "спљетска метрополија", односно бискупије њезине, у два дијела: хрватски и захумски, то јест западни и источни, у првом бијаше владаоцем хрватски краљ, у другом захумски кнез уз српске велможе. Михаило је био независан од рашких великих жупана. О његовим наследницима не зна се ништа.
Из ранијег излагања видели смо да је Захумље било у саставу српске државе и да је припадало Источној цркви, која је у томе крају била организована и пре св. Саве. А његовим оснивањем хумске епископије са седиштем у Стону 1219. потпуно је и утврђена.
Српски владари су почевши од Немање, поклањали нарочиту пажњу тој области. Кнежеви, жупани и намесници били су у тој земљи редовно из владалачке лозе Немањића, а видели смо из те лозе и једнога црквеног поглавицу, епископа хумскога Саву.
Ако би рачунали само оно време од када је кнез Мирослав постављен за хумскога кнеза (око 1170) па до заузећа те области од стране Босанаца (1326) постаје нам јасно да је Хумска земља била под чисто православним владарима и епископима 156 година. кроз то време свакако се учврстила у своме православљу, све да се раније и колебала између Истока и Запада. А сада када ју је освојио босански бан Стјепан Котроманић, није имала шта да мења, јер је и он православни хришћанин и по мајци Јелисавети потомак Немањића. Према томе хумска земља улазећи у организацију и област босанске државе, издвојила се из државне и црквене организације српске државе и ушла у нову црквену организацију самосталне Цркве босанске.
Интересантно је да Фрањо Рачки овоме бану признаје православље, иако његову Цркву босанску проглашава патаренском или богумилском. А још је интересантније да тај исти бан изјављује папином изасланику Герарду, кад је овај од њега тражио у име папе, да прогони "јеретике" у својој земљи, да он то не сме чинити ради "шизматика", које има као суседе своје земље, па би "јеретици" позвали те "шизматике" у помоћ. Из тога цитата Рачки закључује да су ти јеретици - патарени, а шизматици - православни. Само нам није растумачио, каква је то веза између тих шизматика и босанских јеретика, да би они били спремни и оружјем да их бране. То нам није разумљиво и због тога, што знамо, да су у то доба (1339, још увек били затегнути односи између српског и босанског двора због хумске земље. Кад би ипак ти српски шизматици притекли у помоћ босански јеретицима, то значи да их веже заједничка вера, иако су подељени у две посебне државе и две самосталне цркве. По томе што се, спомињу посебно јеретици, а посебно шизматици, Рачки закључује да су то две посебне вере. Према тој логици могли бисмо закључити да су исто тако јеретици и патарени две посебне вере, јер се на стр. 429 његовог дела спомињу хаеретици ет патарени. Римска црква обилује у тим називима кад говори о својој сестри - Источној цркви. Осим израза хаеретици ет патарени, хаеретици ет сцхисматици, инфиделес ет сцхисматици), маницхеи итд. има и кужни смрад шизме. Па кад се може и тако вређати, онда није чудо што се употребљавају по два израза, да се искаже какви су то јеретици - ти проклети шизматици.
Доласком, дакле, босанске државне власти у хумску земљу, дошла је тамо и Црква босанска, али се у верском погледу није ништа променило, осим што је хумска епископија укинута, а њено подручје пало под босанскога епископа. Стога је неки калуђер касније кад је преписивао "Синодик" или "обред исповедања вере и проклињање јеретика), уметнуо међу јеретике и "бана Стефана" и све јеретике босанска и хумске јер је чуо да је тај бан отцепио хумску епископију од српске архиепископије и припојио је Цркви босанској. Стога су му јеретици и бан и сви Босанци и Хумљани који су се отцепили од Српске цркве. Тако је мислио неки непознати калуђер, занесен у преписивање "Синодика". Али званична Српска црква није тако мислила. Иако је средњовековна српска црквена књижевност доста развијена, ипак у њој не налазимо нигде ни спомена о каквим богумилима у Босни, ни о нападу на Цркву босанску. Штавише, налазимо да су те две цркве биле у пријатељству. Навео сам случај како је бан Стјепан одбио предлог папиног изасланика да прогони своје поданике, јер би они могли позвати у помоћ шизматике из суседне земље. Дакле ти шизматици из Србије волели су и бранили своје једновернике, чланове Цркве босанске. А то није једини случај. За то нам је најлепши доказ писмо Јоана Капистрана од 4 јула 1455. папи Каликсту III, у коме се тужи на српскога деспота, како је велики непријатељ католичке вере.

Нема коментара