Попут Бењамина Калаја, бившег аустроугарског министра финансија, а потом и управника Босне и Херцеговине, који је написао "Историју ...
Попут Бењамина Калаја, бившег аустроугарског министра финансија, а потом и управника Босне и Херцеговине, који је написао "Историју Срба" исти ставови, подсјећа Васо Глушац у својој књизи "Истина", "налазе се у њемачком издању на стр. 21, Сјеверо-западни крај Босне". У том дјелу Калај, који је, иначе, током владавине у БиХ највише штете наносио српском народу, потврђује назив о "Турској Хрватској".
Данас (1911. године прим. пр) тај нам назив није познат, а и онда тај су крај тако називали само неки страни писци, нарочито хрватски. Тај крај који су странци тако називали, пружао се у унутрашњост Босне само до ријеке Уне. О томе нам пише фратар Иван Франо Јукић у "Српском далматинском магазину" за годину 1848. на стр. 81. ово: "Не само инострани писци, већ и хрватски радо би проширили турску Хрватску чак до обале Врбаса. Види: Загребачки општи коледар 1846, Цртице из догодовштине хрватске од Ферд. Жерјавића, Сељанова географија, Беч 1847. Сви су они заведени од Павла Витезовића "Босна цаптива Тyрнавиае" 1712, Турска Хрватска је само Прекоуње, који крај Бањалучани Крајином зову."
Ово мишљење заступа Јукић и у свом дјелу "Географија и историја Босне". Ето тако пише Јукић из Бање Луке, који вели у Вразову "Колу" В. 1847. на стр. 20, да Босанци у Босанској Крајини "од Харватах не знају нити имена", тако пише Јукић, који у III. свески свог "Босанског пријатеља" описује своје путовање из Сарајева у Цариград, па пролазећи кроз Прилеп и сјећајучи се Краљевића Марка, Цара Душана и некадашње српске славе и величине уздише овако: "Стôно је ово мјесто његово било. Марко је био господар Прилепа."
Видите, докле се господство српско протезало, куда је Душан царство ширио! Хоће ли се још који Марко родити? Имамо ми увијек и више таквих јунака као Марко, али сви туђину служе на корист, а роду своме на пропаст. Пролазећи кроз Нови Варош Јукић уздише за Кара-Ђорђем: "Ах, Кара-Ђорђе, моја рано! Велика је била мисао твоја, голема намјера. Судбина клета смела те је."
Зар то нису узвишени родољубиви осјећаји српски, што их је осјећао наш земљак, католички фратар Јукић, прије педесет и пет година!
Овдје у овом одсјеку можемо споменути и оно, што вели учени Хрват др Иван Хојић у својој књизи "Слике из опште географије", Загреб 1900. У овом се дјелу приказују земље: Бугарска, Србија и Црна Гора. У одјељку "Пријеглед српске историје", а на страни 296. вели др Хојић ово: "Већ од најстаријих времена дијелила се српска земља на више области, а најзначајније су биле Рашка и Босна."
Ето тако пише један поштени и праведни Хрват коме је преча и светија историјска истина, него ли некакве илузорне политичке тежње. С њим се слаже у својим дјелима и госп. Натко Нодило, хрватски историчар и универзитетски професор у Загребу.
Мишљење ових учених Хрвата мислим да мора за свакога бити мјеродавно, те мора ове земље сматрати искључиво српским земљама.
Ово што досад написах, биле би српске границе према западу, а сад ћемо погледати, како се Босанци и Херцеговци сами називају и како их називају странци.
Прва вијест о српству Босанаца налази се у једном љетопису франачког љетописца Еинхарда. Овај Еинхард родио се око 770. године, а умро је 840. године. Он је пратио Карла Великог у свима ратовима, те је описао и живот Карлов. Тај исти Еинхард забиљежио је у својим "Аналима" да је Људевит, кнез доње Паноније, 822. године побјегао испред франачке војске к Србима у Далмацију. У Еинхардовим "Аналима" од ријечи до ријечи пише ово: "Луидевитус, Сисциа цивитате релицта, ад Сорабос, qуае натио магнам Далматиае партем обтинере дицитур, фугиендо се цонтулит." Превод овога гласи овако: "Људевит, оставивши град Сисак, побјеже к Србима, за који се народ вели, да посједује велики дио Далмациие." Овдје се мисли римска Далмација, која се, како Фрањо Рачки каже, простирала од Јадранског мора до Дрине и до Паноније. У ту су стару римску Далмацију спадале су данашње земље: Далмација, Босна и Херцеговина и Црна Гора. Пошто је Људевиту, кад је бјежао испред франачке војске, најближе било да пребјегне у Босну, то др Рачки мисли да се под тим Србима подразумијевају Срби Босанци. Расправљајући то питање Рачки наставља даље: "Из Сиска преко Саве у Босну најсигрнији је пут према непријатељу долазећем с леђа. Сјетимо се, што рекосмо о Босни Константиновој, па ћемо онда јасно разумјети, што Еинхард приповиједа о бијегу Људевита "ад Сорабос... Далматиае" (Видјети: "Рад југосл. ак." LXI. стр. 109).
Како се из свега тога може разабрати, то је вијест о Србима у данашњем сјеверозадном крају Босне.
Мало новијих вијести имамо о српству у данашњој Херцеговини, које је изнио проф. Ђерић у својој, већ поменутој, расправи. Херцеговина је добила то своје име истом од 16. вијека по имену свог владара Херцега Стјепана, а у старије се вријеме дијелила на више области, као: Неретва, Захумље, Требиње; У овим областима имамо вијести о Србима и српству око 950. године. Грчки цар Константин Порфирогенит, који је владао Источним царством од 912. до 959. године написао је око 950. године, као упутство свом сину "О управи државе". То његово дјело, иако је писано грчким језиком, свугдје се цитира под именом "Де администрандо Империо". У томе дјелу, а у поглављима 32, 33, 34. и 36. говори он о тим горњим областима, па вели да у њима станују Срби.
- У наставку ћу по реду навести његове ријечи и то у српском преводу.
КОМЕНТАРИ